Народно благостање

· је одрекла прихода од 20 милиона, међутим умес) :) Ј

„онда да своју одлуку по овоме питању донесе...

27 априла 1929.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 179

је код нас било крајева (Србија и Црна Гора), у којима је ова потрошња била ослобођена од сваког терета.

При томе је учињена једна грешка: ослобођена су извесна лица за онај део који произвођачи употребе за своје личне потребе. Међутим трошарина се баш наплаћује на производе који се троше.

Друга примедба. Вино и ракија представљају наш извозни артикал. Садашњим законом њихов извоз знатно је отежан. Предвиђено је да се за извежено вино враћа извознику 40% од плаћене трошарине. Дакле 60% т. ј. динара 60.— од хектолитра (трошарина је 100.— динара од хектолитра) извозник плаћа држави на извежено вино. Државна трошарина плаћа се за све оно што се у једној држави консумира. Оно пак што се извози не може бити оптерећено државном трошарином, јер то онда није трошарина већ извозна царина. Ово исто важи и за ракију.

Произвођачи, који извезу у иностранство преко 500 хектолитарских степена од једанпут, могу исту количину ставити у промет у земљи са тарифом сниженом за 4.— динара по хектолитарском степену. Пошто је трошарина на ракију 18.— динара од хектолитарског степена, значи да се извозник оптерећује само са 14.— динара по једном степену. То је премија великим произвођачима; та мера није социјално-политичка већ плутократска.

Установљена је трошарина на квасац и то 4динара од килограма. Ова ће трошарина дати добар финансијски ефекат, тим пре што ће трошкови убирања бити ништавни, јер се у већини случајева квасац производи у фабрикама шпиритуса, где и иначе већ постоји стална контрола. Једино уштедом на трошковима убирања може се оправдати одредба да је за шест година забрањено подизање самосталних фабрика квасца, одредба која ствара монопол постојећим фабрикама.

Трошарина на бензин смањена је од 400 на 300.— динара од 100 кгр. Овом изменом држава се

није би било да је место тога укинута неправедна годишња такса од 3.000.— динара, коју сваки сопственик аутомобила мора унапред и од једанпут да плати. Укидањем ове годишње таксе држава би у

најгорем случају изгубила око 17 милиона динара,

Прав

дакле 3 милиона мање, а по развој аутомобилизма резултат би био знатно повољнији, јер ова годишња такса која је у ствари непосредан порез, много се теже плаћа но трошарина на бензин, која је посредан порез. — Ослобођења од плаћања трошарине на бензин за индустријске 'и остале сврхе остала су у важности.

Као новина, која ће дати повољне резултате, је одузимање права од области да наплаћују ма какву трошарину на пиво, вино, ракију, шпиритус и екстракте са алкохолом. Приликом наплате своје трошарине држава ће наплатити на име обласне трошарине утврђену стопу. Сав овај приход слаће се Државној Хипотекарној Банци у Београду за рачун обласних трошарина. Тим рачуном рукује Министар Финансија који је дужан тромесечно да дели областима тај приход. Подела се има вршити равномерно према броју становника, а по последњем званичном попису.

Идеја о установљењу овог можемо рећи „Заједничког Фонда" за све области врло је лепа, али је штета што се није ишло даље, да се нађе правилнији начин поделе. Заиста, области као и држава одређују своје приходе према својим потребама. Овде је међутим немогуће да једно тело добије онолико колико му је потребно. Оно ће добити онолико колико му припада према броју становника. Међутим број становника није једино меродаван за потребе његове. Оваквом поделом неке ће области добити много мање но што су до данас имале, док ће друге добити знатно више, тако да ће бити присиљене да примају веће суме новаца а тиме ће се пак код водећих представника појавити расипничке жеље.

Висина општинске трошарине за већ помену“ те предмете максимирана је новим законом, а то је била прека потреба.

Од корисних измена да поменемо најзад и то да је трошарина на шпиритус знатно повећана а трошарина на плин за осветлење смањена за 50%.

Овај закон и ако са извесним недовољно обрађеним одредбама несумњиво је да представља велики корак унапред не само у изједначењу законодавства већ и у чисто социјално-културном погледу као и у погледу еволуције фискалног законодавства ка модернијим основима.

ни преглед

СУДСКА ПРАКСА

Кад стецишни дутмчин поднесе понуду за равнање, суд је дужан па едреди речишта и позове све позеорноце на се

о предлогу изјасне. — Поверилачки Одбор није овлашћен

ва У зма поверилаца бије мајаве е понуди за ревмање,

јер то право припада само скупу поверилаца.

КАСАЦИОНИ СУД — БЕОГРАД, 10. априла 1929. Бр. 4848. |

П Оделење. Председ. Судија: Милорад Д. Поповић. Судије: Вел. Ристић, Дим. И. Богдановић, Драгић Н, Солдатовић и Милан С. Нешковић. — Деловођа, писар Бранислав Јанковић.

„Није могао суд поднесени предлог дужника 0 равнању одбити само зато, што га не уважавају чланови поверилачког одбора, јер поверилачки одбор и вема овлашћења, да даје и такве изјаве о понуђеном равнању у име скупа поверилаца, које би везивале и остале повериоце него је то само право скупа поверилаца. С тога је суд У смислу 9'68. зак о стец. пост. био дужан да одреди рочиште и позове све повериоце да се о овоме предлогу изјасне, па тек

С ових разлога Касациони Суд је поништио решење Београдског Трговачког Суда од 30. јануара 1929. Бр. 7884 (председав. судија: 5. 8. Николић), којим је суд решио: „да се понуда за равнање по стец; маси Г. 5. поднесена од стране чланова Управе банчине одбаци као неизводљива". Суд је ово решење донео на основу траженог мишљења Поверилачког Одбора, који је понуду одбацио, и на основу своје оцене појединих услова понуде. Извесно је, да је ре-

| шење Трговачког Суда противно основним принципима сте-

чајног права. Суд је овим решењем изашао из законом прописане му надлежности: да руководи стечајним поступањем, и присвојио себи право, које једино припада скупу поверилаца, формираном по прописима стец. закона, право да располаже стечајном имовином, залогом својих повери-