Народно благостање

4 маја 1929.

даје угаљ и на тромесечне акцепте, а исти се реесконтују код банака. Тако се објашњава позиција повериоци у пасиви са скоро 10 милиона динара. Поред рудника се налази један парни млин, који је унесен у биланс са свега 326.000.— динара.

Бруто приход износи 4.583,000.— динара од рудника, 10 хиљада од млина, 3 хиљаде од економије. Трошкови рудника исказани су у једној позицији и износе 3,306.000.— дин, трошкови бродарства износе 255,000.— дин. У 1927 год. Костолац је имао губитак од 887.000.— дин. који када се одузме од чисте добити даје чисту зараду од 155.800.— дин.

У току последњих година чешће су се чуле комбинације да се подигне нова електрична централа у Београду

на самом руднику. Рудник је и данас јак лиферант за београдску централу,

због тога управи Костолца не би било право, кад би други који рудник добио монопол снабдевања централе. —

Vel.-Bečkerečka Fabrika Зесега А.Р., Ме!. Вескегек

Industriji šećera u našoj državi ide dobro, dapače sjajno. Visokim carinskim zidom, osigurano joj je konšumpcijono područje od 12 milijona stanovnika koje doduše ne jede mnogo slatkiša, ali za to pije mnogo crne kave, tako, da na čitavom tom teritoriju nema ozbiljne inozemne konkurencije. Da se postigne što bolji finansijalni rezultat, produkcija se tako regulira, da ne prelazi. domaći konsum, tako da nema brige oko plasiranja viška produkcije. A do konkurencije u samoj zemlji izmedju pojedinih 'mtrnica nikako ne dolazi, makar je jedne godine uslijed уапгеdnog roda šećerne repe produkcija nadmašila konsum. Кадје зе onda pristupa izvozu sa gubitkom, nego da se konkurencijom kvari domaće tržište. Ni jedna naša industrijska grana nije tako povezana kartelom, kako je to slučaj sa industrijom šećera. Čak i dvije državne tvornice članovi su kartela i uredno vrše njegova utanačenja.

Veliko-Bečkerečka fabrika šećera osnovana je godine 1910, kao Južno-ugarska industrija šećera. Dionička glavnica iznosila e 3 miliona dinara. Glavni faktor bio je je grof Čekonić, koji je svoje veliko imanje između Bečkereka i Žombolje priveo kulturi šećerne repe. Godine 1912 dionička glavnica diže se na 6 milijona kruna, nu uslijed velike konkurencije drugih tvornica uspjeh nije baš bio najbolji.

Godine 1919. provađa se formalna nacionalizacija i poduzeće dobiva današnje ime. Naravno ostaje i nadalje u interesnoj sferi stranog kapitala, makar je nekoliko naših ličnosti jačeg kalibra sjedilo u upravnom odboru.

Godine 1921 dionička glavnica povećava se na 24 milijona kruna a godine 1923. na 12 milijona dinara. Godine 1927. na temelju zakona o valorizaciji inveslicija društava obvezanih па javno polaganje računa, dionička je glavnica bez novih uplata povećana na 36 milijona dinara, na kojoj se visini danas nalazi.

Bilanca za poslijednje tri godine daje sledeću sliku:

Aktiya 1928 1927 1926 Investicije 43.374.651 41.919.827 o.428.280 Dužnici 44.534.673 45.561.455 32.877.660 Efekti 1.642.042 1.642.042 2.142.042 Roba 32.637.808. 19.215.466 21.113.582 Разта

Dionička glavnica 36.000.000. 36.000.000 12.000.000 Redoviti reservni fond 2.826.497 2.9326.497 1.826.498 Res. fond za glavnicu 3.360.000_ 3.360.000

Fond valorizacije 9.136.547 9.136.547

Fond amortizacija 14.079.447 9.741.987 5.550.000 Poverioci 85.997.358. 28.621.276 30.776.260 Cisti dobitak 20.602.081 19.356.098 11.323.702 Ukupni iznos bilance 122.470.283 108.765.426 62.082.221

Kako vidimo u poslijednje dvije godine nastale su bitne promjene. Investicije, koje su godine 1926 knjižene sa nešto preko 5 milijona dinara uslijed valorizacije unesene su sa vrednošću od skoro 42 milijona dinara. Diferencija u iznosu od 36.496.547 4:nara upotrebljena je tako, da je dioničkoj glavnici dodjeljeno 24

milijona dinara, posebnom. reservnom fondu 3.360.000 a. ostatak”

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 203

од 9.136.547 knjižen je na poseban fond valorizacije, kako to zakon propisuje. Prema tome ukupne reserve iznosile. su koncem prošle godine nešto preko 15 milijona dinara prema niti 2 milijona koncem 1926.

Pored toga postoji i poseban fond „amortizacije“ i on je iznosio koncem 19928 preko 14 milijona dinara. Umjesto da se otpisi tako vrše, da se za odgovarajući iznos snizi vrednost irnvesticija, na protivnoj strani bilance dakle u pasivi formira se poseban amortizacijoni fond. Investicije su iznosile koncem 1927 preko 43 milijona dinara. Fond amorfizacije iznosi 14 milijona, tako da su investicije zapravo knjižene sa 29 milijona dinara. Za zamjeriti je što te investicije nisu detaljirane na zemljište. zgrade i sirojeve. Jasno je, da je vrednost investicija daleko nad 99 milijona dinara. Kad dobijemo zlatne bilance te će зе 1пуеsticije sjegurno moći БИапстаџ за dvostrukim iznosom nego 510 su danas. A fo je i opravdano, ako uzmemo u obzir da je predratna dionička glavnica iznosila 6 milijona zlatnih kruna.

Zaliha je robe nešto veća nego drugih godina. Тогје 1 opravdano ako se uzme u obzir da je ovogodišnja produkcija bila veća od normalne i da će jedan dio trebati izvesti u inozemstvo, budući da je domaće tržište ne može absorbirati. Medjutim sa izvozom ima dosta poteškoća, u prvom redu dok se nadje tržište. Radi veće zalihe robe i vjerovnici su iskazani za 7 milijuna više. Nu ta stavka ne tangira naše tržište, budući da skoro sve ivornice šećera rade sa inozemnim sezonskim kreditima.

Račun dobitka i gubitka pokazuje sledeća slika:

1928 1927 1926 Višak produkcije 34.223.337 30.548.265 19.372.585 Plate i troškovi 3.681.838 3.029.403 1.776.854 Porezi 4.864.272 3.232.616 3.675.117 Otpisi 4.337.465 4.191.987 1.329.798 Čisti dobitak 20.602.081 19.356.008 11.823.702

Kako vidimo u poslednje dvije godine čisti dobitak iznosi oko 60% dioničke glavnice. Zapravo je čisti dobitak mnogo veći, jer je na otpise upotrebljeno poslijedne dvije godine preko 8 milijona dinara. Kod vrednosti investicija od 29 milijona dinara to znači, da se godišnje otpisuje oko 1o0/D a to je svakako previše. Ako potraje isto stanje, za nekih 7 godina sve će investicije biti amortizirane. Dotično amortizacijoni fond iznositi će preko 40 milijona dinara. Povišenje dioničke glavnice omogućilo je veći iskaz čistog dobitka, a po tome i veću dividendu. Ona iznosi 70 dinara. Ako uzmeme da je nominala dionica u mirno doba bila 50 kruna, imamo ukamaćenje od 14% što je sigarno rekord, jer ni jedno poduzeće ne plaća veće dividende i to ne samo formalno nego i stvarno, nego što je plaćalo pre rata. Koje onda čudo što akcije od sada nominalnih 150 dinara notiraju daleko preko 1.000 dinara. Samo šteta što ih je u našoj privredi tako malo.

Југословенска Стандард Оил Компанија, Београд

Пре светскога рата Србија се снабдевала петролеумом и дериватима минералног уља уопште, Дунавом из Румуније и Русије. Први пут је Американска компанија Стандард Оил оф Њу-Јорк продала петролеум Југославији 1918 године, још пре ослобођења. Тако рећи с уласком војске, из Солуна је стигао и петролеум „Камила“ и покрио потребе становништва које је било лишено ове намирнице. То је био повод да компанија пошаље свога заступника у нашу земљу. Први посао Стандарда са Југославијом није много обрадовао Дирекцију у Њујорку. Потраживање њено, које је морало бити плаћено 1919 год., плаћано је постепено све до 1993 године. Америнканцима никако није ишло у главу, да др: жава може да одуговлачи своје плаћање без правнога основа. То су научили код нас, ако нему другим државама. Представник Стандарда у Београду послат за инкасирање потраживања, почео је