Народно благостање

Страна 196

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ.

Број 18

данас није он оговарање. Може он да се односи на јавна питања и да буде врло објективан, и ако је иначе, по правилу, личан. Трач је преношење вести у четири ока, без сведока. Њему је штампа предала „у надлежност све оно чиме се она не може да бави, или због страха од одговорности или из разних коруптивних обзира. Трач се развија на рачун штампе као што се штампа првобитно развијала нарачун трача. У колико је штампа више стегнута, у толико се јаче развија трач. Али, никад штампа, не може да замени трач због тога, што је трач дискретан.

Трач постоји у дипломацији и назива се закулисним разговорима, постоји у парламентарном животу и назива се гласовима по кулоарима. И код нас је за време парламентарнога режима, који је мја јаки угушио био штампу, учинио драгоцене услуге у обавештавању јавнога мњења о коруптивном и неисправом раду појединих органа.

У Београдској Општини се проучавају оферти за подизање нове елекричне централе и гасаре. Има скоро месец дана како се у свакој кући и на сваком углу понавља рефрен, да је питање о томе, ко ће добити концесију одавно решено и да се сад само врше формалности. Како тим пословима руководи сам г. Савчић, то нам је немогућно да верујемо у истинитост тога тврђења. Ми чак сматрамо за дужност да изнесемо разлоге, због којих налазимо да је искључено да г. Савчић пође путем на који га је ставио већ београдски трач.

1. Прошлост г. Милоша Савчића

Г. Милош Савчић је инжињер и трговац првокласне способности. То није мала ствар, јер је много ређи трговачки дар, него песнички и математички. Главна одлика трговца је конзенквентно спровођење основнога начела привредне делатности:

постизање што веће добити са што мање жртава.

Комерцијализирати, значи спровести тај принцип до крајних граница. То је случај са Америком. Г. Савчић је био на највишим положајима у земљи; изводио је радове за рачун државе и општине. Као добар трговац он је могао бити и банкократа, али до данас није ништа изнесено, чиме би се осумњичила његова исправност. Било је година, када је он био у крвавој партиској политичкој борби, н. пр. · 1906 год. То је моменат, када се човеку подмећу и ствари, о којима није ни сањао. Да је г. Савчић имао ма што неисправно, одавно би то било обешено о велика звона. Данас је г. Савчић врло имућан човек; значи да је у објективној могућности да противстане свима коруптивнм искушењима. Његов добар глас није објект за трговање. Тврђење, да се у његовој околини налазе ђаниновци не би ништа значило. На основу свега тога ми можемо мирно тврдити, да је потпуно искључено да је проучавање оферата од стране одбора, на чијем је челу г. Савчић, једна формалност, иза које се крије већ донесена одлука у корист једнога понуђача.

И. Гледиште г. Савчића на питање

Припреме за општинске изборе у августу 1926 год. биле си врло опсежне и врло бурне. Сваки је кандидат изнео свој програм. Ти се програми и данас могу читати у београдским листовима од 1.—15. августа исте године. И демократски кандидати, који су на изборима 15. августа добили већину, изнели су своје програме. Код њих, као код свих осталих кандидата, питање електричне централе било је на последњем месту. Напред је ста-

јало питање калдрме, канализације, водовода, радничких станова, изношење ђубрета и т.д. У колико је ко од кандидата уопште говорио о централи, стајао је на гледишту проширења постојеће. То је било гледиште и демократских кандидата, који су уосталом, одмах по уласку у општину, енергично почели рад на томе. Од свију кандидата један једини изјаснио сепротив система концесије за подизање нове елекшричне централе, а нарочито када су у шшпању странци. То је г. др. Коста Јовановић, То је он казао на збору демократске странке од 8. августа, коме је председавао г. Љуба Давидовић, којом је приликом такође изјавио да би давање концесије за централу значило скривен зајам са 189/, камаше.л |

Нико није могао дати аутентичније сведочанство о раду бивше општинске управе од самога г. Савчића. Његова је критика објављена у београдским листовима. У питању електричне централе демократи су извршили неверство према својим бирачима. Насупрот категоричком изјашњењу против давања концесије странцима, бивша општинска управа расписала је конкурс са двема алтернативама, од којих је једна на бази давања нове централе у концесију. Доста је писано и о форми тога конкурса. То није конкурс; то је анкета. То је скупљање материјала, на основу кога би општина тек требала да формира своје коначно гледиште. Она је то требала да уради пре но што је расписала конкурс; требала је да одреди начелно гледиште на систем експлоатације, да пречисти сва остала питања и да изради један детаљан условник, по коме би имале. да се поднесу понуде. Ранија општинска управа је врло журила са питањем концесије, о чему је још најбољи доказ необично кратак рок — без икакве потребе. Врло је вероватно да је тај рад бивше општинске управе био повод што је наморана да евакуише општину. Г. Савчић је из почетка могао да уништи целокупан рад општински у томе питању. Он то није урадио, али се тиме општина ништа не ангажује. Он вероватно хоће да покаже свима понуђачима са фактима у руди, колико је питање незрело за решење. Понуђачи неће се чудити, кад им се каже, да је немогуће уопште упоређивати њихове понуде. Не постоји метод за утврђивање услова разних понуда, од којих једна предлаже даљну централу, друга самосталну, а трећа у вези са гасаром; једна одређује максимум моћности, друга не; једна везује за зајам, друга не; једне имају рок 15, друге 20, треће 35. Једне предвиђају бесплатно уступање по истеку концесије, а друге откуп. Искључено је да се ове понуде могу упоредити. Те понуде представљају разне системе а Општина Београдска мора бити, пре свега, начисто с тим, који систем жели, па да онда тек позове понуђаче да по одређеном систему поднесу своје понуде. На кратко, нико боље не зна но г. Савчић да је конкурс, расписан од његових претходника, једна неозбиљна ствар, која се мора ставити у акта.

Г. Савчић је у два маха дао тамну слику стања београдских финансија. Финансијска страна раније бивше управе је она, којој г. Савчић највише замера. Према његовим податцима излази, да је ранија управа задужила Београд за две године са 400 милиона, односно 1.800 дин. по становнику. То је много више но што је укупно задужење наше државе на главу становника за свих 10 година парламентарног расипања. Београдске финансије се налазе у кризи, Београдска Општина је финансијски оса-