Народно благостање

)

90. јула 1929.

8. БАЈИЋ.

ЈЕ

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 381.

ЗРОПСНА УНИЈА

ПЛАН Г, БРИАНА О ПРЕУРЕЂЕЊУ ЕВРОПЕ

1. Утопија и утописте

5 Европа има данас велику сензацију, можда највећу за последњих сто година — наравно изузев светски рат. |. Бријан, активни Министар Спољних Послова водеће државе на европском континенту, унео је у свој програм рад на остварењу европске федерације, или Сједињених Држава Европе, или кратко, Европске Уније. До сада су такви планови, који се у социологији на-

'зивају утопијом, били искључиво домен приватних мислилаца. Г. Бријан је први државник, може бити, који је једну утопију пренео у област позитивне политике.

У обичном говору се под утопијом разуме неостварљива идеја или план. У јавном праву, пак, утопија значи план о далекосежним друштвеним преуређењима. Утопија у јавно-правном смислу није неостварљива.

Највећи део у историји познатих утопија остале су одиста сном филозофа. Најкласичнија утопија је Платонова о уређењу државе, a најчувенија је она енглеског филозофа Томе Мора из доба ренесанса. Највећи део тих утопија има мање више за циљ преуређење друштвено у обиму националне државе; али' не све. Римски филозоф Зенон н. пр. израдио је утопију о друштвеном уређењу узимајући за базу човечанство. о Це било време, кад је почела да се губи грчка концепција о странцу-непријатељу.

__У средњем веку све су чешће утопије, које имају за циљ човечанство, а поготово оне из 19 века. Довољно да се сетимо социјалистичке теорије о уређењу друштвеном, која не води уопште рачуна о границама државе.

Козмополитско гледиште на друштвено уређење форсирала је хришћанска црква, која је у основи била анационална, међународна. Под њеним утицајем појављује се читава серија филозофа, већ од ХЈУ века, који се одају проучавању питања о међусобном приближењу држава. Како је у средњем веку рат био тако рећи нормално стање, а мир изузетак, и како је крвопролиће нехришћанско, то је природно да су се клерикални мислиоци трудили да пронађу формулу вечитог мира међу народима и чак за уједињење народа у једну организацију. Француска културна истори ја је пуна таквих примера. Ту спада Пјер Дибоа из. ХЛМ века, затим Сили и Крисе из ХУП века. Они су израдили детаљне пројекте о Унији Европских Држава.

Il. Универзална држава

Католичка црква је тај идеал покушала кроз неколико столећа да оствари путем универзалне државе, чији би суверен био папа. Идеал је био природно врло примамљив и за неклерикалне

властодршце и свако столеће је тако рећи имало |

"по једнога крунисаносг хероја, који је покушавао да оствари универзалну монархију. То је ишло све до Х1Х века. Све су прилике у то доба биле такве, дасу покушаји универзалне монархије били сасвим појмљиви. Држава није имала никаквих унутраш-

(5

њих политичких задатака. Она је прво била сталхешка; земља и народ били су подељени међу властелом. Затим је један од властеле победио и потчинио осталу властелу, организовао апсолутисти“ку монархију, организовао војску и ништа природ“ није него да под таквим приликама покуша да осваја и преко граница. Сетимо се само шпанског краља Карла М., који је постигао врхунац среће, кад је могао да каже да у његовој држави не залази сунце! Наполеон је био последњи поборник универзалне државе.

Ш. Енглески либерализам и континентални напионализам

Сви су ти покушаји пропали. Ако се из исто-

рије може извући ма каква лекција, то је, да нема никакве силе помоћу које се могу народи на дуго време да угњетавају. Невероватна је снага у потчињенога народа, храњена надчовечанском тежњом за самосталним животом. Државни индивидуализам је главна одлика међународног живота. (Он је достигао врхунац баш у другој половини ХТХ века. Културна историја човечанства није још дала свој суд о тој славној периоди. У почетку друге половине ХТХ века имамо још периодичне ратове; затим се исти све више губе. Државна управа све мање се занима дипломатским теревенкама и све више обраћа пажњу проблемима унутрашње политике. Нама се чини да је главна карактеристика последње четврти Х1Х века, да се тежиште државне политике преноси са међународног терена на национални. Уместо тежње за лавориком и војничком славом државног амблема, појављује се све више брига о благостање сопственога народа. Природна последица те преоријентације државне управе била је све јаче култивисање националног идеала, стварање национализма. Као што рекосмо, у време Јеладе и прве периоде Римског Царства странац је важио као непријатељ, кога треба уништити. То је гледиште било противно хришћанској догми, по чијем је учењу Бог створио човека по угледу на себе и по коме је сваки човек ближњи, без обзира на народност. Али је исто тако интересантно да се црква столећима без успеха борила против те незнабожачке заблуде. Изгледа невероватно али је историска истина, да је хришћанско учење о једнакости и братству целога људског рода привела у дело једна лаичка доктрина, чије се порекло налази баш у незадовољству са хришћанском догмом. Либерализам, коме се има највише захвалити за уништење незнабожачких заблуда у односима међу људима, води своје порекло од Декарта, преко Волтера, енциклопедиста и физиократије.

Енглеска је једина земља, која је средином ХТХ ве-,

ка остварила потпуно либералну доктрину о уренута свака правна разлика између домородаца и странаца, изузев политичких права. Лондон се формирао средином ХЛХ века од дошљака из целога света, при потпуном дезинтересовању власти. Тек кад су се појавили читави квартови компактнога насеља странцима узела је власт нотицу 0

"ђењу државе. У Енглеској у то доба била је уки-