Народно благостање

Страна 382. НАРОДНО. БЛАГОСТАЊЕ

томе. Сасвим појмљиво. Све до краја ХЕ века у Енглеску се могло ући без икакве исправе; није била потребна никаква дозвола за ма какву врсту радње, само је пореска власт још водила рачуна о појединцима. Енглеска је убрзо увидела да је либерална доктрина најјачи фактор полета енглеског народног благостања. Земља, која живи од бродарства, међународне трговине и индустријскога извоза мора бити либерална. Али правда захтева да се истакне, да је енглеска либерална доктрина далеко од свакога материјалистичкога обзира, она је била идегл енглеског народа, који се случајно поклапао са његовим економским интересима и због чега га је доцније свесно и даље фаворизирао. Док је Енглеска изграђивала либералну државу, у Европи је напредовала национална држава. Заједничка суддина, заједичке невоље и заједничке борбе више су помогле за стварање национглизма него заједнички језик. Национална држава је била свуда у Европи скупим жртвама откупљена тековина. То је била основа националне идеје за почетак, Затим је дошла теорија 'о дужности владе, да се стара о народном благостању. И она је упупивала државну власт на сконцентрисавање своје бриге на сопствени народ. То је нова храна национализма. Док је Енглез био космополита, дотле су Европљани са континента гајили патриотизам као највећу врлину. Патриотизам није никада био ратоборан. Прави пегтриотизам је само дефанзиван, осим зко има још неостварених идеала. Због тога видимо ми на европском континенту сасвим противну политику енглеској. Док ова врши економску експанзију у свима правцима света, дотле се европске државе све више удубљују у себе, све се мање интересују за човечанство, а све више за своје сопствено благостање. Тако је дошло до претераног индивилуализма националне државе. Ту почиње он да бива више штетним но корисним. КУ. Из национализма у протекционизам

Врхунац национализма састојао се у повлачењу дубоког јаза између националног и страног и претпостављању напионалног страном у сваком погледу. Прво је претпостављен човек, затим до: бра, и најзад идеје. Све што је домаће, боље је! Та је доктрина на пољу економске политике добила изражаја у протекционизму у најширем смислу. Он је пред крај ХТХ века био најјаче развијен у француској републици, која је, на основу доктрине о солидарности, створила постулат заштите националнога рада у свима облицима. Израз те доктрине била је Мелинова двострука царински тарифа (1892. г,), која је сваком дала заштиту, а као допуна дошао је закон о заштити домаћих радника према странцима.

Са таквим менталитетом ушла је Европа у светски рат. А да је из њега изашла још много више национализирана, са свим је природно.

»Свој своме!« као економска доктрина довела је после рата до парадизе међународног саобраћаја људи и добара. Забрана извоза, забрана увоза, забрана усељавања и настањивања и т. д.

Тај протекционизам нема никакве везе са протекционизмом из меркантилног доба: последњи је био чисто економска мера, а први је био принцип за уређење односа према иностранству у свима 06лицима. Број 24.

У. Криза протекционизма

Кад је изгледало да је већина држава близу да оствари идеал аутаркије, т. ј. да свака буде сама себи довољна у сваком погледу, почиње да се појављује на хоризонту тако звана привредна криза, типична појава за све европске државе после Светског Рата. Код једних држава она се формулисана као беспослица радника и скупоћа, код других као хиперпродукција и скупоћа. Криза се тако нагло пооштравала, да је било државницима све очигледније, да ће се доћи до катастрофе, ако се тим путем продужи. Показало се да није лака ствар потпуно изоловање од светског тржишта. Првих година политике изоловања наишле су извесне државе на проблем сировина. Нема културног народа у свету који може живети без памука, а он се производи ван Европе. Грандиозна индустрија памука у европским државама у рукама је Америке, главног лиферанта памука. Исти је случај са каучуком, а код Италије имгмо питање угља и т. д. Монопол сировина у рукама неколико држава дао је повода покушају да се исти уклони међународним споразумом, међутим то је начело противно политици изолације, јер привредна аутаркија претпоставља да сваки излази на крај с оним што има.

Има држава, код којих становништво расте брже од националне производње. Ту се појављује проблем емиграције. Исти постоји и у земљама, код којих би се производња могла знатно повећати, кад би светско тржиште хтело да прими те производе; јер ако се не може да извози роба, морају се извозити људи. То је дало повода покушају да се међународним споразумом реши питање миграције становништва међу државама. Ни то није могло да се усвоји из простога разлога, што принцип аутаркије даје право свакој држави, да сама одређује, хоће ли примити странце или не.

Сто година после појаве дела великог Адама Смиса, о узроцима богатства народа, дошли су европски државници до сазнања, да нема веће истине од оне, коју је Смис формулисао следећим речима:

»Благостање народа условљено је што рационалнијом поделом рада међу њима, немогућно је држави да плаћа своје дугове, ако не извози, јер се међународни дугови плаћају само извозом робе. Немогућно је држави да стално извози, а да ништа не увози. Увоз је услов за извоз«. Те сто година старе максиме Адама Смиса изашле су понова пред очи забринутим државницима европских држава после светскога рата да се мире са идејом, да се доктрина привредне аутаркије мора да напушта и да се морају понова да отварају врата странцу и страној роби.

МЕ Редукција народа за међународност

То сазнање било је најдубљи мотив за сазивање међународне економске конференције у Женеви 1927 године. — Ова је претрпела потпун фијаско. Друго се није ни могло очекивати. И су-

| више це много интереса везано за режим аутар-

кије, и сувише се економски живот појединих народа навалио на ту страну, да би се могло мислити на какву наглу промену; а што је најглавније, то је; да је економска аутаркија резултат једне доктрине, која је ухватила дубоко корена