Народно благостање

3. август 1929. |

У. ВАЈК!С

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 417,

REPARACIONO PITANJE SKREĆE U NAŠU KORIST

1. Istorijat pitania podele reparacija mediju države : poverioce

Kad god pomislimo na Konferenciju Mira u Parizu 1919. god., uvek nam izadje pred oči pozorišni komad »Doktor Oks«. Pariska Konferencija Mira je dala povod mnogobrojnim memoarima, njeno delo je mnogo kritikovano, ali ona sama i glavni akteri na njoj nisu našli svog Juvenela, a to je šteta! Ne samo da ona daje sjajan dokaz zato, da mogu deset pametnih ljudi, kad se skupe na jedan zajednički posao, bez programa i odredjenoga plana, da izgledaju kao deset glupaka; već je na njoj bilo vrlo veliki broj scena i tipova, koje je trebalo ovekovečiti iz istoriзког ! Шегагпог interesa.

Interesantna je bila njezina reparaciona komisija, koja je imala tri potkomisije. Trećoj potkomisiji predsedavao je pokojni guverner engleske banke Lord Kanlajf, koji ie ličio na starca rentijera, koga је jako oštetila inflacila. U prvoi potkomisiji zasedavao je visoki sudski činovnik Lord Samnep, koji je takodje umro. Mesec dana se on hrvao sa Amerikancima oko toga, na osnovu koga načela saveznici polažu pravo na reparacije. A ono što je bilo najinteresantnije to'šu one male sitne intrige od delegacije do delegacije, od grupe do grupe, od čoveka do čoveka, ona razna sredstva pojedinih delegacija za ostvarenje svojih posebnih cilieva. Pariska Konferencija Mira bila ie formirana od preko dvadeset država, od kojih je svaka imala za rukovodnu ideju da uzme što više u zemlji i novcu. Nije bilo sile, koja je te prohteve mogla da koordinira, zbor toga se ona na kraju pretvorila u diktaturu Saveta Petorice.

Baš је reparaciono pitanje bilo ono, na kome se naibolie ogledalo to psihološko stanje Pariske Konferencije Mira. Dok se radilo na proklamovanju principa, da je Nemačka dužna da plati sve štete, dok su se izradjivale kategorije šteta, dotle je sve išlo glatko, jer se licitiralo. Ali ioš za vreme tih licitacija pomišljali su pojedini delegati sa strahom na momenat, kad treba da se podeli ono što se uzelo od Nemačke. Tu se jasno moglo da vidi, da se licitiralo da bi se za sebe što više obezbedilo. Reparacione odredbe u ugovoru o miru radilo je nekoliko eksperata velikih saveznica i po partijama saopštavalo ostalim saveznicima na primedbe, koje su redovno bacane u koš.

Jednoga lepoga letnjega dana došao je aber iz generalnog sekretarijata, da je tajna crna ruka za redakciju ugovora o miru odlučila da pitanje o podeli nemačkog reparacionog duga medj saveznike ne unese u ugovor o miru, već da ostavi, da ga savezničke vlade docnije medjusobno reše. Velikim saveznicima bilo je jasno, da bi se konferencija mira pretvorila u ludu kuću ili poprište medjusobne tuče, kad bi se pitanje podele reparacije stavilo na dnevni red. Oni su znali dobro da Čehoslovaci, Poljaci i druge države, koje nisu dobile nikakvih reparacija, ne bi mogle da se umire, kad bi im se saopštilo, da su isključene iz blagodati reparacija. Dalje, da bi njihove kvote bile sigurno manje. Čim smo saznali za tu vest, nama je bilo jasno da veliki saveznici spremaju udar. Tako ie i bilo. Francuska je zgrabila preko 50 od sto, Engleska preko 20 od sto, tako da

le 20 od sto ostalo za sve ostale mnogobroine sa-

Madžarske i Bugarske, a mi smo morali da molimo našeg kralja da ide u Pariz, da spasava koliko se spasti može. Posle dugih peripetija dobili smo 5 od sto; kvota, koju smo mi uvek smatrali za vrlo povolipnu, s obzirom na odluku naših Velikih saveznika još u роčetku 1919 год. да пата тат зауехтшстпа дади satisfakciju prilikom razgraničenja a oni da inkasiraju »reparacije«.

Mi smo imali tu srećnu misao, da pitanje naše kvote regulišemo pismenim ugovorom за Francuskom i Engleskom, koje naravno ne predstavljaju većinu reparacionih poverilaca, ali protiv kojih se nikakva odluka ne može da donese.

Mi smo tako bili obezbedili 5 od sto i mogli smo biti zadovolini, ostavljajući Francuskoj da podupire zahteve reparacionih poverilaca kroz sve peripetije kroz koje je prolazilo reparaciono pitanje. Naše гауnodušno javno mnenje bilo je ravnodušno i u trenutku kad je otpočeo rad Jangovoz komiteta. Mogli smo biti ravnodušni, jer smo mi mali da sprečimo eventualnu redukciju ukupnog novčanog dugovanja, a naša 5 od sto kvota je bila van pitanja. Ako је pravo Francuskoj da primi polovinu od onoga što је primila do sada, mora biti pravo i nama da рппито polovinu.

H. Kako je došlo do promeme Rijuča podele

Medjutim Jangov plan je nama doneo veliko iznenadjenje i razočaranje. Njegovi tvorci su povećali učešće Francuskoj i Italiji, a smanjili nama, Engleskoi, Rumuniji i Grčkoj. Zašto je odbor eksperata ulazio u pitanje reparticije reparacija; zar nije mnogo prostije i mnogo lakše bilo, pretresti samo pitanie Nemačke sposobnosti plaćanja, ostavivši kvote nepromenjene? Kakva je potreba bila da se primanje Jangovog plana od strane sviju saveznika oteža i komplicira {jednim pitanjem, koje je moglo potpuno da ostane po strani a da se zadatak eksperata vrlo povoljno svrši?

Eksperti su bili i suviše eksperti, a suviše malo političari i psiholozi. Oni su pokazali duboko razumevanje sviju ekonomskih i finansijskih problema u Vezi sa reparacionim pitanjem, kao što je problem transfera, reparacije u naturi, anuiteta i komercijaliziranje istih, a naročito organizacije Banke za Medjunarodne Obračune. Ekspertima је bilo stalo do toga, da se postigne sporazum sviju, koji su u odboru. Trebalo je naći sumu za nemačke reparacije, koju će primiti i nemački delegat kao dužnik i francuski kao poverilac. Pri tome treba imati u vidu, da je bilo sedam naroda zastupljenih u odboru stručnjaka, medju njima, francuski, engleski, belgijski, talijanski, zatim japanski, američki i nemački delegat. Kad je nemački delegat prvi put imenovao cifru, koja je bila daleko ispod današnje, francuski i talijanski delegati su izjavili, da je ne mogu da prime 2502 toga, što ona stoji daleko iza one cifre, koju oni moraju imati kao minimum. Bez francuskog i talijanskog pristanka odbor stručnjaka bi se razišao. Trebalo je dakle zadovoljiti sve one stručnjake, koji su Se pokazali nepomirljivim. Pokušalo se prvo da se reducira amerikanska kvota, pa kad se nije moglo, onda se dalo Francuzima i Talijanima onoliko, koliko

veznike. Italiju su utešili sa reparacijama od Austrije, | su najmanje tražili a ostatak sume, koja se dobila