Народно благостање
24. август 1929.
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Страна 469.
Д-р Роберт Михелс
професор универзитета,
Рим.
ТА ЈЕ ТО ФАШИЗАМ 7
Фашизам управља Италијом већ 7 година. Он има и своју историју и своју шеорију. Као начин управе земљом пшма он својих присталица и ван Италије. О њему се пише необично много научно п новинарски. Научно му је код нас поклоњено врло мало пажње. Због шога смо сматрали, да ћемо попунити једну празнину у нашој политилкој литератури, ако у најкрагим пошезима изложимо теорију и праксу фашизма. Држали смо да ћемо шо најбоље учинити, ако се обратимо познанику нашег уредника професору у Риму Д-р Михелсу, који се сматра за научника светскога гласа. Он је један од најстаријих социолога новијих генерација. егова студија „Социологија политичких партија“ преведена је на све језике па и на српски. Он је одличан познавалац фашизма, о чему је много писао на енглеском, француском и немачком. Рођен је 1876. год. у Келну у једној патшрпциској фамилији са француским примесама. Предавао је у Турину, Базелу, а
"повремено и у Брисељу п Чикагу. Сад је Професор на правном факултету уни-
верзштета. Перуђио; члан је неколико академија наука. Онје написао: за „Народно Благосшање“ чешири чланка у којима излаже најоригиналније и најспецифич-
није стране фашизма. Данас објављујемо први чланак,
нећемо остала шри чланка.
1. Шта је допринело успеху фашизма»2
\
Италијанска индустрија створила је самостал-
но један снажан раднички покрет, чију историју смо ми исцрпно изнели на другом месту. После рата добио је овај раднички покрет — из разлога, које нећемо овде претресати — изразито руску тенденцију и тако се може схватити, што је ону септембру 1920. год. предузео, да запоседне све итатијанске фабрике. То је био први велики бољшевички експерименат у Западној Европи. Он није успео, и на основу психолошких и економских закона није ни могао да успе. Окупирање фабрика извршено је са незнатним људским жртвама. Потребно је нагласити, да се италијански социјализам том приликом показао као мирољубив а нипошто крволочан, али истовремено и наиван и незрео. Запоседнуте фабрике управљане су по непрактичним принципима. Радници, поново измамљени из фабрика дипломатском вештином министра председника, морали су узмакнути. То је изведено са симпатичном, али донекле комичном помпом. Кћери и жене фабричких радника дочекале су индустријалце, који су се враћали у своја предузећа у знак своје наклоности са китама црвеног каранфила и са примедбом да ће они доцније ипак трајно узети индустрију у своје руке. Из овог доживљаја власника фабрика ојачао је сада један нови покрет, коме је убрзо пошло за руком да заузме и саму државу: фашизам. Непосредни чиниоци победе фашизма били су: зловоља патриота, који су у револуционарном радничком покрету видели угрожење ратних резултата, даље у очајању интелектуалних слојева, који су тешко страдали у рату, па су се сада морали бојати, да не буду и социјално истиснути и, најзад подузетници, који су се бојали за свој иметак. К томе је придошло, да су либерализам и демократија изгубили у Италији поверење и то најпре на парламентарном подручју. Они додуше не заслужују бескрајно презрење којим их је победоносни фашизам обасуо:и морао из тактичко-политичких разлога да обасипа. Истина да их је Бенедето Крочеу својој Згопа 4! Капа јуначки бранио, како је то својствено реакционарима (2) са
јасном али прикривеном памфлетистичком тенден-
цијом против фашизма. Видели смо да је либерализам створио Италију, а да ју је парламентаризам задахнуо првим зачетцима радничког законодав-
а у идућа'шри броја до-
ства, а демократија није спречавала постанак и стално јачање колонијалне политике, она је приступање Италије у светски рат тражила и постигла. То су све биле заслуге, које претпостављају интелигенцију, отпорност, издржљивост и друге лепе особине.
На другој страни конто кривица демократије био је велик а пре свега још у свести народа. Најпре је озбиљно и важно питање, да ли и у колико је Италија под такозваним режимом демократије уопште била демократијом, која истравно функционише у смислу једне народне привреде. То морамо наравно порећи. Већ са. правног гледишта. Код плебисцита, који су водили ка.националном
јединству (1860—1870.) било је изборно право та-
ко ограничено, да је у истини врло мали број мањина дошао у питање. Доцније је питање изборног права за парламенат било најпре зависно од цензуса, после од услова писмености, па како је школска настава на Југу била. "бедна, TO: је опет већина грађана била искључена. Тек у вези са ратом у Триполису и за награду за добро држање радника и сељака, добиле су италијанске масе опште тајно право гласа. Али овој правној основи демократије, каква је дана нису одговарали ни начин извођења ни психологија. Култ вођа цвао је горе но икада и не ослања се према једном већ према многима, међу којима су многи били мајстори. За остало се је побринула вештина владе. Успеси највећег од мајстора, Ђовани Ђолити-а састојали су се у томе, да се диктаторски влада под маском демократије и помоћу корупције. Што је италијанској политици и италијанском приватном животу недостајало, био је свежи, живахни динамички оптимизам. То је оно што Јо] је доцније од фашизма и било пребачено. Само је Криспи од тога био изузетак. Из парламента са његовим бескрајним говорима и демагогијом могло је уопште мало да се очекује. Италија је истина у спољној политици чинила с времена на време снажне налете, али је увек понова падала у: дубоку тешку депресију. Широки народни кругови Италије били су од 1919. г. у најдубљој равнодушности према либералној држави. Охоли брод Рисорђименто добио је временом опасну рупу и вода је нагло улазила унутра. У ту је рупу дувао с пуном снагом својих здравих плућа један човек, који. је дотле као што је сам то признао чак међу редовима со-