Народно благостање

а Јоле ата аи Ре а o ата рт и и ИФА А ГАР Дер,

цијалистичке странке чешће водио фашистичку политику. То је био Бенито Мусолини.

Још 1915. год. држао је он у Ђенови једно предавање о снази у политици. Немачкој демократији добацио је он, да је она као онај дин који упркос својој величини није у стању да оваплоти девицу. Тај се прекор уосталом односио на све социјалистичке грађанске странке старога стила уопште: свуда мастодонске цифре али без животне енергије, без политичке снаге оплођавања.

2. Фашистичка доктрина

Може се рећи, да се битност фашизма састоји из једне комбинације елитног принципа и државног суверенитета. Елетни принцип, у коме је фашизам следио теоријама Сорела и Парето-а, чији је ученик био Мусолини у Лозани, резултирао је из посматрања историског развитка и довео до назирања о немогућности владања масе и демократије, а обратно до постављања тврдње, да вођење послова може да врши само једна мала, снажна, пожртвовна и енергична мањина. Мусолини је сам једном рекао, да су га искуства у социјалистичкој партији поучила о томе, да нема свесних већина и да су се велике странке само привидно држале демократски, док су у самој ствари биле предате бесповратно демагошком вођству. Елитни принцип чији су носиоци постали господарима државе, условљава посредно принцип државног ауторитета. Са овог гледишта фашистичка доктрина несумњиво спада у категорију доктрина консервативних државних мислилаца, како их је створила Немачка научно од Халера до Адам Милера и од Јулиус Штал-а до Отмар Шпан-а.

Гледиште је следеће: негативна држава, која се зове и либералном државом је агностична и »нератничка“. Она не може ништа да допринесе државном благостању. Стога је потребан повратак меркантилизму да би се конгруисала привреда као део држави као целини. Наравно да мора држава услед недостатка финансиске снаге, као и услед недовољних психолошких претпоставака напустити продукцију у властитој режији, како је то радила стара меркантилна држава стварањем узорних фабрика и државних експортних индустрија. Са друге стране држава се не сме одрећи своје дужности и способности, да даје директиве приватној привреди, и да интервенише у конфликтима између капитала и рада, који смањују привредну снагу народа. Модерна држава има према привреди васпитну дужност. Овде долазимо до класичног спора о односу између државе и привреде, вођеног између меркантилизма и либерализма, у који се овде не можемо да упуштамо. Једно је, држимо, ван сваке сумње: у последње време тешко да има тако снажне државе (изузев можда Русије) као што је Италија. Међутим тешко да има тако зависне привреде као што је италијанска. Можда би то могло послужити као одговор на питање: да ли је држава способна да руководи привредом.

Свакако једна од основица фашизма на економском пољу развијала се је полако и несигурно. Фашизам је у почетку био економски либералан,

ВИ 59.

што се огледа у чињеници, да је пошту и жељезНице ставио поново под утицај приватне иницијативе. Његова приватна оријентација дошла је од његових неекономских принципа. Италијанска индустрија има тежак положај. Преварили су се они који су мислили да ће индустрија која се је појавила за време рата, моћи да напредује и после рата, решавајући истовремено исељеничко питање. Одмах по свршетку рата појавила се је понова Снажна пренасељеност. Истина депресијација лире је прилично помагала извоз италијанске индустрије; али за време пада француског франка и после стабилизације лире то је преимућство опет брзо доведено у питање. Изгледало је, да ће борба италијанске индустрије о живот бити све тежа и да је једини излаз национално збијање редова. Из овога се породило код фашизма непријатељство према штрајку, који је у почетку био дозвољаван само сопственим синдикатима. Догађало се је чак да је партиска каса технички одвојена од државе, али услед владе фашизма посебно везана с њом, финансирала велике штрајкове против индустрије. Под утиском индустриске кризе извршила се преоријентација фашизма у овом питању. Све се више сматрао штрајк за изгубљени народни рад и за препотопско средство. Други обзир националистичког је пореклаи формулисан је од Енрика Корадинија, теоретичара национализма. По њему постоји међународна класна борба, борба сиромашних народа против богатих. Ту борбу може да издржи Италија, Га Сгапде РгоЈебагја само тако, ако насупрот грађанским силама: Енглеској, Француској, Америци и Немачкој наступи као један човек. Та велика светско-привредна борба мора да уништи или бар притегне малу политичку. Сест ега сеја.

Фашизам је фашистичком револуцијом како он каже, створио нову државу: строге дисциплине, огромно радног капацитета, која се труди да колосалном енергијом централише све животне манифестације нације. Фашизам није покрет класа већ маса. Он је уништио старе партије и све снаге, које му сметају у изграђивању (слободну штампу и парламентаризам) и створио једну врсту корпоративне државе. На челу те машине стоји личност великог калибра, што јој даје ауторитет и ритмус. Мако се једним скоком докопао владе, иако никакву дугу претходну спрему нема, јер је сво време провео у новинзма и у партији, осећао се он одмах у своме елементу. Његово непознавање управног апарата и законодавства, као и његове предрасуде које је донео из свог живота као револуцијонар, многима је изгледао на почетку незгодан за управљање народом од 40 милиона. Међутим његова огромна асимилациона снага, његов здрав инстинкт, његов необичан дар интуиције, његово владање собом, па можда баш и његово сиромашно искуство у државним стварима, његов геније у вези са његовом огромном вољом за рад, коју је он, које примером,а које принудом пренео на своју околину и велики део свог чиновничког апарата, убрзо су показали, да је страх био неоправдан. Тако је постала Мусолинијева диктатура, која почива на одушевљењу и поверењу, које имају масе према вођи.

шеленвугова вео. __Њо Д. ПРЕЂЕ ШКОДИНА ФАБРИКА У ПИЛЗЕНУ | лао, ТЕЛЕГРАМИ: ЗАСТУПНИШТВО БЕОГРАД, КНЕЗ МИХАНЛОВ ВЕНАЦ 13-14 ТЕЛЕГРАМИ:

ПШКОДОВКА, ЉУБЉАНА ТЕЛЕФОНИ: 29:36 и 27-37

ТЕЛЕФОН -570

ТЕЛЕГРАМИ: ШКОДА БЕОГРАД

ИЗРАЂУЈЕ (ME ПРОЈЕКТЕ И ШАЉЕ НА ЗАХТЕВ СВОЈЕ СТРУЧНЕ ИНЖИЊЕРЕ

ШКОДА ЗА!РЕБ ТЕЛЕФОН 41-97