Народно благостање

21. септембар 1929

Лујо Брентано и Вел. Бајкић

БУДУЋА

Вел. Бајкић

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

61 ЈАНГ

Страна 538.

| ПЛАНА

Какав се закључак може извући из досадање историје репарационог питања2

1 Американци су били пророци

Ми смо већ једном приликом писали, да се репарациона комисија Конференције Мира у Паризу 1919. год. разишла не свршивши ништа. Главни узрок њезином фијаску лежи у разилажењу Американаца с једне и свију осталих савезни-

ка с друге стране. Прво питање, око кога је Ha-.

стало разилажење било је чисто теориско, а односило се на начело, на које се имају позвати савезници, уносећи у уговор о миру обавезу Немачке на накнаду ратне штете. Енглези и сви остали савезници стајали су на гледишту, да је право на накнаду штете једно од елементарних права победиоца. Американци су били томе одсудно противни, били су тако рећи индигнирани тим средње-вековним схватањем и заступали гледиште, да се обавеза Немачке на плаћање ратне штете заснива на једном основном правном принципу, који је тисућама година у употреби у приватном праву, и по коме је сваки дужан да накнади штету, коју другом причини. Па како је Немачка изазвала рат, то је она кривац за све ратне штете. Американци су победили. Са гледишта човечанства, добро је што су победили, али са гледишта интереса наше генерације није добро. Чим је једном у уговор унесена мотивација немачког дуга за штете у рату и чим та мотивација гласи, да је њезин дуг заснован на одговорности за рат, ништа није природније, но да се Немци сруче свом снагом на тезу, да они нису одговорни за рат, јер ако би они успели с том тезом, логичка би последица била ослобођење Немачке од плаћања репарација. Појава литерарне бујице у Немачкој о одговорности за рат изазвала је природно реакцију на страни савезника. Они су осећали потребу да обеснаже немачку аргументацију. Реченица у версаљском уговору о миру, којом се тврди, да је Немачка проузроковала рат и да услед тога треба да плаћа репарације, проузроковала је десеттодишњу бесомучну борбу око одговорности за рат и фалсификовање историје света.

Начин утврђивања износа ратне штете код савезника био је такођер предметом оштрога спора између Американаца с једне и савезника с друге стране. Американци су предлагали, да се то питање ликвидира самим уговором о миру, уношењем у исти једне паушалне суме. На то су одговорили Французи, наравно уз асистенцију свију осталих савезника, да се износ штета може знати тек, пошто буду затајциљ специјално установљени органи, путем судске процедуре, утврдили свима оштећеним износ њихових штета. Американци су одговорили, да би тај начин омео ликвидацију рата, да би он изазвао дуготрајне кризе после свршеног уговора о миру и велике неспоразуме између савезника и Немачке. Ако се искрено жели ликвидација рата, онда треба одредити једну паушалну суму, унети је у уговор и затворити пита-

ње за навек. „Цифре, цифре“! биле су прве и последње речи Американаца у тој секцији.

У овом су питању победили савезници и то је велика штета. Американци су били пророци. Десет година се повијала Европа под притиском свађе око репарационог питања, па ипак се после 10 година свршило онако, како су то Американци предлагали. У секцији репарационе комисије, која је имала за задатак, да проучи платежну способност Немачке, Американци су били најнервознији. Њима је изгледао метод рада те секције кроз нереалан и ту су они предлагали паушалирање немачких репарација и чак именовали цифру од 125 милијарди марака. Кад је једном изгледало, да ће Американци правити питање од тога и остали су се савезници морали одлучивати за тај метод. Том су приликом Французи изговорили цифру од 165 милијарди марака, а Енглези од 200 милијарди.

Кад су се приводиле крају реституције, то јест, кад савезници са западног дела Европе нису налазили ничег више интересантног на немачкој територији на име реституције у натури, требало је приступати коначном решењу питања о репарацијама. За то је била надлежна репарациона комисија у Паризу и она је одлучила и прогласила 5. маја 1921. год., да се репарациони немачки дуг не може друкчије да утврди него паушалирањем. У саставу репарационе комисије није било више Американаца, а ипак је американски метод победио.

Џ Систематско смањење немачких репарација

Горњом одлуком репарационе комисије утврђен је у исто време и износ немачких репарација на 132 милијарде зл. марака. Износ је већ 33% мањи но онај, који су Енглези помињали 1919. год. Као што знамо, та је одлука врло кратко време функционирала, затим је настала криза, која је трајала све до лондонске конференције у лето 1924. год. Последња је дала нову базу немачких репарација, познату под именом Дозовог плана. Дозов комитет се није упуштао у утврђивање износа немачких репарација, јер то није била његова надлежност. Али је он прогласио, да Немачка има да плаћа све до нове одлуке 2,5 милијарде златних марака годишње (а евентуално и више после пете године, у случају побољшања немачког народног благостања). Кад се 2,5 милијарде капитализирају по стопи, која је у пракси код репарационог питања, а то је 5 %, излази да је немачки дуг Дозовим планом утврђен на 45—50 милијарди златних марака — према 132 милијарде из 1921. год.

На супрот Дозовом, Јангов план је утврдио дефинитивно и немачке репарације. Ако се капитализира ануитет, утврђен Јанговим планом са стопом од 5'2+%, добија се сума која је мања од оне,

— утврђене Дозовим планом.