Народно благостање

Страна 534

ПТ Због чега су се савезници крвнички борили око безусловног дела

У боксерској борби у Хагу око поделе немачких репарација учествовале су у главном велике и богате државе. Њихова је борба нарочито била оштра око безусловног дела ануитета и ако је више но сигурно, да за сад бар ниједна од њих неће учинити употребу од могућности мобилизације тог дела. Стварање безусловног дела репарација мотивисано је у Француској према иностранству потребом да се дође до што веће суме готовог новца; а у унутрашњости земље: потребом деполитизације репарација. Ми смо у једном од ранијих планака показали, да од деполитизације не може бити речи донде, док има условног, незаштићеног, дела репарација, јер се он не може продати капиталистима неутралних држава. Па ни за безусловни део о деполитизацији не може бити ни речи, ако би се и најмања количина облигација, издатих на основу безусловног дела, нашла у рукама француских поданика. У једном ранијем чланку ми смо писали, да још мање стоји аргумент, да Француска потребује новаца. Француска влада може данас да оствари у унутрашњости земље зајам произвољног износа под условима несразмерно повољнијим но што су они, под којима Немачка добија зајмове на међународном тржишту. Кад би Француска потписала као јемац те немачке облигације, добила би 10—15 % више.

Још мање има вероватноће, да ће Енглеска да мобилизира својих 96 милиона марака безусловних примања, које је г. Снауден отео на мач у Хагу. За скоро 40 милиона марака енглеских примања, мобилизација је уопште немогућна, јер та примања не долазе из Немачке, већ из других извора, који нису једнообразни, те се на основу тих не би могле издати једнообразне „облигације. Али ни првих 58 милиона марака, који долазе директно од Немачке, неће Енглеска мобилизирати из истих разлога, из којих то ни Француска неће учинити. Сувише је неповољна стопа капитализације немачких облигација, да би Енглеска могла да приступи уновчењу истих. Много би више добиле и Енглеска и Француска, кад би изнеле на тржиште своје сопствене облигације, но кад би продавале немачке. Било би и чудновато и необично, кад би оне једино због комерциализације пристале на губитак, који се огледа у разлици камате измеђ немачких с једне стране и француских и енглеских државних хартија с друге. Очигледно је, да ће обе државе претпоставити да примају од Немачке одређен годишњи ануитет, бар донде, док се немачки др-

тај пе

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 38.

жавни кредит не попне на висину глеског.

француско-ен-

Па кад Енглеској и Француског, па можда чак и Италији, а свакако Белгији није стало моментано до уновчења немачких репарација, онда се природно намеће питање, зашто су се онда тако очајно тукле баш за безусловни део. Зар не би било много природније, да оне понуде безусловни део државама повериоцима, чији кредит стоји ниже но немачки и да их том приликом чак мало и уцене, те с њиховим пристанком извуку на име условног дела више но што им припада по кључу од Спа. То би било свакако много природније. Постоји само један могућан одговор на горње питање, а тај је, да безусловни део мора имати и дру-

Гих неких преимућстава сем његове комерцијалности. -

Других преимућстава нема безусловни део, али његова способност за комерциализацију добија нарочити значај, ако се стане на гледиште, да Јангов план у свом пуном износу неће живети 59 година и да ће немачке репарације бити и даље смањиване до коначне исплате.

Ако дође до редукције, наравно да се безусловни део не може редуцирати, јер ће он бити растурен међ приватнике на међународном · тржишту капитала. Редуцирати се може само условни део. Из тога излази: |

1. Да је борба у Хагу око безусловног дела вршена под изговором тежње и потребе комерциализације немачких репарација, а у ствари је мотив био, да се дограби што више оног дела, који се не може редуцирати и

2. да велики савезници, који су сеу ствари највише и борили око безусловног дела, очекују даљну редукцију немачких репарација.

Последње је потврдио у два маха Лојд Џорџ, најбољи познавалац репарационог питања у свету, последњи пут у свом циркуларном чланку, који је изашао и у београдској „Политици“ од 5. септембра т. г. а у коме односно место гласи:

„Овде одиста нико не верује, да ће Немачка моћи плаћати у страној валути 2,5 милијарде златних марака годишње кроз пуне две генерације. То знају врло добро француски банкари и индустријалци, који су у пословној вези са Немачком. За то су они и пристали на одлуку, да се немачки ануитет подели у два неједнака дела, од којих један неизвестан, зависи од стања немачке трговине.

ВЕОСТНУКА РАВА

Brzojavi: GEMENTFABRIKA.

PRBPORBUCĆUJE

ТЕ

— BEOČIN (Srem) —

svoj najbolje pripoznati prvovrsni, a veštački

NDCEMEN T“

koji normama propisane čvrstoće visoko nadmašuje.

КА СЕМЕНТА M,

int. Tel. NOVi SAD 24-05.