Народно благостање

Страна 536

situaciju. Rezultat svega toga bila je poznata depresija, koja je počela 1873. god., a koja je pogoršana preko-okeanskom konkurencijom počev od 1876. god. i trajala sa malim prekidima do kraja 80. tih godina. To je imalo dalje za posledicu obrt u trgovinskoj politici sviju evropskih zemalja. Posle englesko-francuskog trgovinskog ugovora od 1860. god., pojavila se u svim evropskim zemljama, a naročito u Метаској, struja slobodne trgovine, koja je svuda oborila carine. Sad pak počeše sve zemlje da traže spas u ponovnom uvođenju zaštitnih carina. Protekcionistički pokret pojavio se čak i u Engleskoj, materi doktrine slobodne trgovine. To je bilo dejstvo ratne kontribucije od samo o milijardi franaka. Po sebi se razume, da je mnoSo strašnija posledica kontribucije, koju sad ima Nemačka da plaća.

Pošto Nemačka nema zlatnih rudnika, to ona može odgovoriti svojim obavezama jedino: izvozom robe, uslugama inostranstvu i prodajom robe inostranim turistima u zemlji, ali je, po jednodušnom mišljenju stručnjaka u celom svetu, izvoz robe najvažnije sredstvo. Time će se samo pojačati nemačka teškoća plaćanja. Kad je Francuzima nametnuta kontribucija 1871. god. od 5 milijardi franaka, njezinom izvozu robe nije stajala tako reći nikakva smetnja na putu, pošto je pokret slobodne trgovine, kako je to otoič rečeno, zaštitne carine potpuno uništio u Engleskoj, a znatno snizio u ostalim zemljama. Zbog toga je Francuzima bilo mogućno za kratko vreme da plate 5 milijardi, za koje se mislilo da se uopšte ne mogu platiti.

Sasvim drukčije stoji stvar danas. Obogaćeni iskustvom od 1871. god., naravno da danas beže saveznici od toga da prime reparacije u robi. Naprotiv oni se ograđuju sve više carinama i otežavaju uvoz nemačke robe. U tome leži ogromna kontradikcija.

A kako Nemačka treba da plati svoje reparacije izvozom robe, to njezina roba mora biti jevtini|a, no ona u inostranstvu, toliko, za koliko su veće smetnje za uvoz njezine robe u druge zemlje. Varaju se oni koji misle, da se to pojevtinjenje nemačke robe stvara automatski, na taj način što se smanjuje kupovna sna ga Nemaca u toliko, u koliko rastu poreze. Umanjujući tražnju za robom u zemlji, obaraju se cene. Još manje se može jevtinoća robe ostvariti prinudnim merama. Povećanje nemačke sposobnosti za izvoz može se postići jedino povećanjem njezine ukupne proizvodne snage. Samo podizanjem sposobnosti za proizvodnju Nemačke, može da se poveća prođa hjezinih proizvoda u zemlji i u inostranstvu. Reparacije se mogu platiti samo tako, ako se nemačka narodna privreda bude nalazila stalno u napredovanju. Samo iz viška izvoza mogu se reparacije platiti.

Pretpostavimo, da će se sposobnost nemačke narodne privrede posle evakuacije Rajnske oblasti podići nad sposobnošću država pobedilaca, da će ona dati fantastične viškove izvoza, koji se predviđa|u po Jangovom planu 1987—1988. god.

Pod kakvim bi se to uslovima moglo da ostvari i kakve bi bile posledice toga?

Uslov bi bio da inostranstvo izvozi iz Nemačke toliko finalnih industriskih proizvoda, da se time mogu da pokriju iznosi reparači|a. Višak izvoza ne mogu Nemci postići izvozom hrane, stoke, sirovina i poluprerađevina, zlata i srebra (a sve |e to vrlo kurentan artikal) jer njih Nemačka mnogo više uvozi, no što izvozi. A vrlo su mali iznosi ohoza što Nemačka može da zaradi uslugama inostranstvu ı turizmom. Međutim tržište za linalne industriske proizvode vrlo je ograničeno. Čim se više te robe ponudi, počnu da padaju cene ji sve ostale zemlje, koje to isto proizvode, brane se od nemačke robe, kao što iskustvo pokazuje. Sam

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 33

Dritanski ministar finansija u svom govoru u radio od 2. septembra kazao je, da se engleska industrija brodova ne može još da povrati od šteta, koje je pretrpela otuda, što su odmah posle rata, na osnovu UZOVOra o miru, prisvojeni nemački brodovi. Na kratko, u koliko bi bio nemački izvoz veći, u toliko bi se više branilo inostranstvo. To ne važi samo za nemačku robu, upućenu u državu koja je reparacioni poverilac, VEĆ ı za one zemlje, na čijem se tržištu njegova roba susreće sa nemačkom. Ne može se poreći, da su interesi država pobedilaca oštećeni nemačkom konkurencijom na stranom tržištu isto tako kao i na domaćem. To је u ostalom pokazao engleski ministar finansija u Hagu, ad je uslovio da jedan deo uglja, na koji Italija ima pravo po ugovoru o miru od Nemačke, treba u buduće da se kupi od Engleske.

Predlagalo se, da se Nemačka zadužuje da bi mogla da plaća reparacioni dug. Nemačka је мес LO Ura dila za prvih 5 godina Dozovog plana. A zaključenje novog Zajma, da bi se platio stari, nije otplata duza; kamata i glavnica mogu se platiti samo povećanim izvozom robe, a time nastupa ista opasnost za Konkurente. |

Isto tako rasprodaja poduzeća u Nemačkoj. strancima može samo privremeno da pomogne. А ргоmena nacionalnosti sopstvenika nemačkih industriskih poduzeća ne pomaže ništa, čim se budu potrošile devize dobivene prodajom poduzeća.

Ima samo jedan jedini način izvoza robe iz Nemačke, koji ne bi neposredno tangirao interese država pobeđilaca, ali koji bi im, ako bi uspeo, u toliko dublje rane naneo. Reč je o sugestiji, da Nemačka Tor: sira svoj izvoz i svoje usluge u one zemlje, gde se neće. sresti sa konkurencijom pobedilaca. To bi bili nekultivirtani krajevi zemlje kao: Juž. Amerika, Australija, Afrika i Azija. Tamo je široko polje za rad. Setimo se samo, kakve je sve izveštaje doneo »Graf Zepelin« sa Svog puta kroz istočno-azijsku Rusiju. Sir Georges Paish objavio ie 1911. god. sledeće podatke o engleskom kapitalu, investiranom u raznim zemljama:

U Americi 1700 miliona funti sterlinga

U Aziji 500 попа funti sterlinga

U Africi 455 miliona funti sterlinga

U Australiji 387 miliona funti sterlinga

Svega 3.042 miliona funti sterlinga

Detalini podaci o upotrebi tog kapitala koji.je ravan nemačkom reparacionom dugovanju, pokazuju, u kojoi meri on može doprineti unapređenju udaljenih delova zemlje i u kojoj meri koristiti blagostanju Engleske. Ali u isto vreme pokazuju oni kolika je opasnost došla od tog investiranog kapitala u inostranstvu. Te nekultivirane zemlje nisu tražile finalne proizvode za potrošnju, kakvi se izvoze u evropske zemlje, već ono što danas traži Rusija: plugove, mašine i produkciona sredstva svih vrsta, da bi time britanskoj industriji stvorile konkurenciju, koja je engleski izvoz ozbilino dovela u opasnost.*

To nas potseća na konkurenciju evropskoj poljoprivredi od 1576. god., kad su radnici istočne Amerike bili otišli na zapad i postali seljacima, s tom razlikom, što je sad u pitanju opasnost od industriske konkurencije. Na izložbi u Imbli, u Londonu 1924-25. god., mogao se videti zaprepašćujući napredak kanadske australiske ı afričke industrije, a isto tako iindiske pamučne industrije u grubljim fabrikatima, na čiju se konkurenciju Leancashire tako ljuto žali. Pretpostavimo da Nemačka pođe tim putem i počne da izvozi svoju robu i svoje radnike u necivilizovane delove sve-

*) Ovi se podaci nalaze u drugoj polovini treće sveske

moje »Istorije ekonomskog: razvića Hngleske« str, 4.