Народно благостање

121 септембар 19289.

ta, radi mogućnosti isplate svojih reparacija. To nam prikazuje na horizontu avet privrednog opadanja Еугоре.

Kad bi dakle Nemačka izvozila svoju robu u zemlie, gde ne bi susrela konkurenciju država pobedilaca, ništa drukčije ne bi bilo no kad bi izvozila u dotične države. To je konstatovao Sir Jozias Stamp 1995. god. na kongresu Međunarodne Trgovačke Komore u

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

|

Страна 587.

Brislu, rečima: »poverilac ima da bira jednu od dveju stvari: ili će štititi industriju, onda se mora odreći reparacija, ili će se držati reparacija, onda mora da prede preko zahteva svoje industrije. »Ako bi Jangov plan ostao na snazi do kraja, to bi 1988. Sod., po isplati poslednje marke, Nemačka stajala po svojoj ekonomskoj snazi na čelu sviju evropskih država, a Amerika, Australija, Afrika i Azija ekonomski nad Evropom.

ПИСМО Г. АЦЕ ПАВЛО!

Наш власник г. Аца Павловић провео је два месеца на путовању по Шведској, Холандији, Белгији и Француској. У Хагу је био у најкритичнијем тренутку за Конференцију.

Јуче су се састали. Кажу да су сви делегати били на месту пре заказаног времена. Тачно у 17 часова почела је конференција и трајала је до сванућа. Зна се само толико да су настављена погађања и ценкања. Оно што се чини већ двадесет дана. Нико не би рекао, да је ово конференција: вашар, берза! Никад владе нису пружиле беднију слику од ове.

Кал је Снауден изјавио да не може да прими Јангов план, онда је сва конференција на филму представљала запрепашћеност. Зашто» Његово гледиште, међутим, није било нимало ново ни непознато. Радничка партија је стално заступала гледиште, да се мора престати са дарежљивошћу, коју Енглеска чини у корист својих савезника, а на рачун својих пореских обвезника. На међународним социалистичким конгресима, кад су питања репарација и међусавезничких ратних дугова долазила на дневни ред (Франкфурт 1922, Берлин 1923, Луксенбург 1926), енглески делегати су енергично нападали своје владе због начина, како су те дугове регулисале, и с тога долазиле чак у сукоб са својим француским и белгиским друговима. Снауден истина није био на овим конференцијама, леберистичку партију су заступали Тома Шо и други, али се зна, да је он као вођа радничке Oпозиције у финансиским питањима, када се чуло да енглески експерти при изради Јанговог плана усвојили промену кључа за поделу, одржао у парламенту један 'оштар говор и непоштедно напао Француску и Италију за њихово држање према Енглеској. Целу изборну кампању водио је Снауден у овом знаку. Чак је био истакао као паролу промену уговора, који је Енглеска закључила са Француском за регулисање ратних дугова, Један ми је енглески посланик причао, да су се против његове поделе били нарогушиле не само све буржоаске партије, него и сама леберистичка партија, каже, да се сам Макдоналд плашио, да та његова подела не послужи буржоазији као друго издање Зиновјевог писма. Снауден је продужио. Његови изборни зборови су се претварали у триумфалне походе. Засипан је био честиткама, писмима и телеграмима. Погодио је: народ са скоро 2,000.000 беспослених руку није хтео више да подноси жртве за другога. Овај успех је повукао и буржоаске партије, да почну нападати донкихотску политику досадашњих влада, али је било доцкан. Она је постала обележје радничке партије . Изборни успех њен има да благодари овој пароли у врло великој мери. Кад је радничка партија дошла на власт и Снауден постао мвнистар финансија, он је у Доњој кући поновио свој ранији говор, који је држао као шеф опозиције, и оштро напао Јангов план. Како се онда могло очекивати да ће ону Хагу променити своје мишљење и попустити» Да је друкчије поступио, то би била не само његова политикча смрт, него и врло тежак удар за радничку партију. Зашто се, онда, није претходно са њим, са енглеском владом разговарало, и споразумевало, па ишло у Хаг» Можда се веровало да ће се са

ЈИЋА ИЗ ХАГА

лепим говорима придобити или опасношћу растурања конференције заплашити»

Снауден је јасно и брутално казао: да експерти, нису овлашћени да мењају кључ поделе усвојен у Спа 1920 г. вити у опште да улазе у питање поделе; да је промена тог кључа највише и најпре повредила права и интересе Енглеске и неколико малих држава које нису биле заступљене на Париској Конференцији која је овај план израђивала и од којих се сада тражи да нешто жртвују од свога процента; да док Енглеска, по овоме плану има да годишње прими у 8 милиона марака мање на име ануитета, који јој припадају по кључу у Спа, а мале државе губе потпуно суме које су им признате у Спа, дотле Француска добија више 10,700.000, Италија 36,800.000 и Белгија 12,200.000 марака; и да с тога, док се не изврше поделе по кључу у Спа, док се не изврши враћање на стару меру, Енглеска одбија да прими овај план. Сваком онолико, како је у Спа закључено.

Прво се рекло да блефира. То му треба због бирача. Али, како његове разлоге нису могли разбити и како су морали признати, да је због неовлашћене примене кључа смањена сума, коју Енглеска има из репарације да прими, то се приступило погађању. С једне стране се преклињао Снауден да не прави несрећу човечанству растурањем конференције и подсећа на жртве, које су народи поднели у рату, Француска и Белгија нарочито, на жртве и губитке које оне подносе пристанком да Немачка мање плати него што би било по Дозовом плану, а с друге стране му се нудило који милион више. Почело се са 25%, па се после попело на 30%. Haстала је мучна дискусија међу експертима. Математика је као егзактна наука савршено страдала у Хагу. Француски су експерти доказивали да рачун Енглеске није тачан и да годишње не губи 48 већ само 45 милиона марака, а енглески доказивали да понуда коју Француска чини, не износи 30% већ само 20%. Дакле с једне стране 2хХ2—5, с друге

· стране 2х2 = =3. Снауден је жртве осталих одговарао жрт-

вама Енглеске и њеном данашњом ситуацијом, а исмејавао губитке, жртвоване суме из' Дозовог плана, суме које се никад не би примиле. Инсистирао је на промени кључа из Спашке конвенције према свима. Тврдоглаво. Без манира на које смо навикли у дипломатском свету, он је дискутовао на начин да се све тресло око њега. Чинио је утисак грубог и неваспитаног човека. Бруталан, али јасан!

И ако се, најзад, увидело да Снауден не блефира и да се тиче принципа, а не тактике, онде се почело са даљим увећањем процента. „Четворица“ су давали од туђег. Француска је прва схватила да треба и од свога дати бар нешто. Снауден јој је то признао, али је одмах изјавио, да Италија треба да уступи оно, што је више добила но што јој припада. Кажу, да је Пирели, заступник Италије у изради Јанговог плана, изнудио повећање годишњег ануитета своје земље за скоро 40 милиона марака, скоро толико колико је Енглеска оштећена. Очевидно је, да је Снауденов напад финансиски много мање упућен против Француске него против Италије, која је главни профитер новог деобног кључа. Овај притисак Ентлеске на Мусолинијеву Италију јесте врло