Народно благостање

12. октобар 1929.

Живојин М. Перић, професор Универзитета, Београд.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 58

Границе Наследнога Права и Народна Економија

Познато је, и ми смо о томе нарочито говорили на другом месту:), колико је тесна веза између Права и осталих манифестација људскога духа (других наука, уметности, религије), што је сасвим разумљиво, јер све врсте човекове делатности сачињавају једну солидарну целину. Од целекупнога Права, Приватно Право, особито Право Грађанско, највише је, изгледа, уткано у свакидашњи наш живот, и са материалном страном његовом специално је у јаком додиру Имовинско Право. Имовинско Право, у самој ствари, и није ништа друго до законско нормирање једног дела економске сфере људскога живота: овај је једна врста гипса у сировом стању коме законодавац даје форму. Имовинско Право је материални живот одуховљен, спиритуализиран. М то је врло добро, јер се на тај начин сузбија природна суровост човекова у економском животу, тога огледала и поља човековог егоизма, и људи се тако, и ако лагано, крећу, у својој еволуцији, циљу Хриш-

ћанске Културе, алтрумзму. Зато не можемо стати.

уз писца белешке: »Ртед гећогтот Тгеоуаског 7ХаКоподауза«, у броју од 6. Јула о. тог. „Народнога Благостања", где се, а нарочито у речима: »Ргамо ide ла екопопијот«, Праву, и ако је оно нешто више духовно, даје и сувише подређен положај и смисао према Економији, која је више материалан појам: то би значило, Право материализирати у место да се, напротив. Економија спиритуализира) И сувише је опасно данас када се, после Велике Људске Несреће од год. 1914—1918, лдруштво, тако рећи, спустило скоро на степен једног абичног органског појава, и Право ставити у Биологију.

Од Имовинскогта Права, Наследно Право се посебице истиче својим везама с Економијом. Тако, систем Законскога (Интестатскога) Наслеђивања специално додирује Пољопривредну Економију. Као што се зна, тај систем може почивати или на идеји једнакости наследника, идеји правичности, или на идеји друштвене (сопиалне) потребе. У првом случају, сви сродници истога колена су на равној нози, без обзира на род, мушки или женски (лоза), и на године, што води парцелисању (раздробљавању) пољских добара: правда је задовољена, али не и Народна Економија, то јест материглна страна друштва. У другом случају, влада неједнакост међу сродницима, с погледом на род (Тт. |. лозу, мушку или женску: право првенства очеве лозе према материној и право првенства мушких сродника према женскима у истом колену или парентели) односно с погледом на године (првенство старијих сродника т. i. право мајората или сениората), а ова неједнакост омогућава груписање (комасирање) земљишта и интензивнију пољопривреду: задовољена

5 В. наш чланак: Продужење физичке личности У Праву, штампан у „Споменици Симе Лозанића“, Београд, 1922. године.

2) В. овде наш чланак: Есопошје ег Пгон, објављен у:

»Schweizerische Handelswissenschaitliche, Zeitschrifte (»Revue suisse des Sciences commerciales«), Basel, Мага, 1928.

је материална страна друштва т. ј. Народна Економија, али не и правда. У првом систему се иде ка осиромашавању и пролетаризирању села, а то опет води ширењу социализма чија основна идеја, економска једнакост људи, одговара Хришћанском Учењу; у другом систему, пак, одржава се индивидуалистичко уређење друштва које је опет ближе паганизму. Као што видимо, усвојење једнога или другога система у Наследном Праву стоји у зависности од схватања сврхе којој треба да тежи људско друштво.

И питање о гранивама до којих може бити интестатскога наслеђивања није, такође, равнодушно за Народну Економију. Најпре да приметимо да установа наслеђивања (законскога, тестаменталнога, уговорнога) јесте резултат индивидуалистичке (буржоаске) концепције друштва: по тој концепцији, то је један неминован и вечит закон (утицај Школе Природнога Права на Народну Економију) да човека крећу, у главном, себичне побуде (егоизам), због чега, ако се жели да човек ради, морају се производи (материални и умни) његовога рада, у сваком случају па, дакле, и приликом промене закона (начело непо-

вредности стечених права), оставити њему, и ке.

само њему него и његовима, јер би воља за радом и приватна инициатива биле много слабије, ако би се власништво резултата рада ограничавало само на стечника, док би по његовој смрти они припали друштву а не породици стечниковој (његовим сродницима). Отуда породично (сродничко) право наслеђивања као подстрек за што јачу индивидуалну активност.. По овом и оваквом схватању, човек има, дакле, да се брине и ради не за друштво него за себе и своје, и, мисли се да таква концепција најбоље одговара и друштвеној потреби (ова, пак, састоји се, у основу, по индивидуалистичко-буржоаској идеологији, у што већој производњи материалних добара као средства за задовољење егоистичких прохтева човекових, то јест, као средства за развијање егоизма, тога импулса човекове делатности и стварања), јер, пошто је друштво само збир појединаца (рачунајући тако само са појединцима. њиховом слободом кретања и иницијативе, буржоазија је демократска: идеја о лруштву и држави као одвојеном бићу, као, дакле, о нечем спиритуалном, није идеја демократије чији принџип је пре материја), то напредак појелдинапа (т. |, у овој идеологији, њихово материално богаћење) јесте, у исти мах, логично, и напредак лруштва (то јест његово материално богаћење).

У овом последњем резоновању буржоаске демократије има тај недостатак што кругови у којима се крећу појединци нису једни од других одвојени, тако да би активност јелног појединца остала без учинка (дејства) на остале појединце, већ ти кругови заилазе једни у друге и активност једног појединца меша се са активношћу његових ближњих. Правила Римскога Права: Ее5 inter alios acta aliis nec prodest nec nocet H Neminem laedit qui suo ште ш иг не одговарају стварности, с обзиром на садашњу развијеност дру-