Народно благостање

Страна 602

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 37.

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

Ako se postavi načelno pitanie monopola ili slobodne utakmice, onda je »Narodno Blagostanje« u 99 slučaieva za 1 slobodnu utakmicu. Monopol је kulturno reakcionaran, on usporava napredak. Sa zgledišta ekonomskog, on je neekonomski, protivan je osnovnom postulatu narodno-ekonomskom: ·što jeftinije proizvodnje. Socijalno je takodje štetan, ier prestavlja porezivanie potrošača, a to je u toliko strašnije, ako ie u korist iednog malog broja proizvodiača. Samo zainteresovan čovek može biti u načelhi Za monopol. Ali kadgod ie u pitaniu proizvodnia đobra, kod koga privatna inicijativa nanosi socialnom interesu veće štete no koristi, onda se uvek mora da pledira za monobol, — пагаупо ne pojedinca, već opštnosti. Istorija je prepuna primera da ie bedni porez plaćajući narod bio iskorišćavan do Srži od strane raznih monopolista: u Srednjem Veku od strane esnaiskih, zatim od strane privilegisanih trgovačkih komрапца, а и пајпоуце дођа оа4 strane Drivilegzisanih i koncesioniranih inđustriskih poduzeća.

Zakonom od 27. septembra fekuće godine ustanovljen je Državni Monopol izdavania udžbenika za narodne i srednie škole. Odmah da kažemo, da Do sistemu, na kome ie zasnoуап taj monopol, on predstavlia naibolie rešenie toga pitanja.

'Četiri vrste proizvodjača saradiuiu u prizvodnji školskih udžbenika: pisac, štampar, izdavač i Kknjižar detaliista (sortiment). Država ie mogla uzeti u svoje ruke monopol svih tih raznih saproizvodiača školskih knjiga, počevši od pisca, koga bi država odredila, pa do distribucije isključuiući pri tome provinciskog knjižara. Pomenutim zakonom država је 'Đostupila toliko oprezno i pažljivo prema privatnoj inicijativi, da је monopolisala samo jednu od te četiri vrste delatnosti izdavački posao. Svaki može da bude pisac udžbenika, svaki štampar može da učestvuje u štampanju knjiga; i (istina u zakonu o tome ima praznina, ali se 'pretpostavlia, da tako mora biti, kao što ćemo docnije videti) da će se knjige Drodavati preko provinciskih kniižara. Kad se monopoliše jedna privatna grana, koja ie dotle bila predmet privatne inicijatiVe, uvek se izaziva poremećaj, koji naravno nikad nije Doželjan sa gledišta interesa zajednice. U ovome slučaju taj ie poremećaj ograničen na veoma mali broj liudi, jer ie relativno mali broi knjižara izdavača u našoi zemlii.

Nov Državni Monopol

Na našem tržištu udžbenika vlada haos. Prosvetni Savet ima zadatak, da ocenjuje knjige namenjene za udžbenike. On је tai posao vršio svakojako, ali i da je bolie radio, još uvek bi haos ostao neizbežan zbog toga, što su njegove odluke imale akademski značai, t. |. da konstatuju kvalitet podnesenog udžbenika. Na taj način je baš stvorena mogućnost za haos, ier veći broi knjiga za isti nastavni program preporučen od strane Prosvetnog Saveta leži na tržištu. To je neekonomski. Knjiga ie u toliko jeftina, u koliko je veći brol primeraka štampan u iednome izdaniu. Država je propustila da uzme na sebe funkciiu, koja nioi pripada, a to ie, da odredi Koji se udžbenik ima da upotrebi, jer se ne može ostaviti ni učeniku ni roditeliima, da oni odredjuju udžbenik. U interesu ie nastave jednoobraznost udžbenika: pa kako ie država ostaVila nastavnicima potpunu slobodu u tom DOgledu, kako se ona dezinteresovala, to je prirodna posledica bila, da je nastavnik imao i morao da odredjuie udžbenik. Time је takodie stvoren uslov za haos. Prirodna stvar da neće svi nastavnici da se slože u oceni pojedinih udžbenika, a kad se k tome ima u vidu da nastavnik i inače rdiavo plaćen, — dobiia od izdaVača procenat od svakog broja prodate knjige po niegovo] preporuci, onda je očigledno da se od fakvogr sistema morala

imati samo šteta. Šteta ie bila mnogo veća, no što to izgleda na prvi pogled. Ne samo da nastva nije bila jednoobrazna, a to se ne može dopustiti u jednoj državi, — sem ako sama prosvetna politika ne traži raznovrsnost. Ono što le glavno, tim načinom ie stvorena jedna nesnosna situacija za učenike, odnosno njihove roditelje, jer ie poslednjih godina, pod uticajem iskušenia za nastavnike, prirediena od strane izdavača, došlo bilo dotle, da su učenici dobiiali nalog od nastavnika ilt njegovog sledbenika u toku jedne školske godine za nabavku поуог идЉешка, ро tri do ćetiri puta.

Knjiga nije jeftina stvar i naročito s obzirom na strašno opalu kupovnu snagu našega naroda poslednje 2—3 godine. Na tai način ie natovaren roditeljima veliki teret, koji je često veći no što iznosi celokupna neposredna poreza, plaćena ođ strane učeničkoz roditelja.

Novi zakon je učinio kraj tom neredu. To ie velika tekovina. Država propisuje udžbenik, koji se ima upotrebiti u narodnim i sredniim školama.

Najveći deo zakona odnosi se na pitanje konkursa za izradu udžbenika. To nije ništa čudnovato, zakon je radjen u sredini, u kojoj se nalaze ljudi koji su do sada kao Disci udžbenika bili interesovani za slobodnu utakmicu. Usled toga је zanemario zakon druga, možda i Važhniija pitanja.

Tako na primer zakon ne govori ni reči o оте, па Коџ će način država prodavati udžbenike па detali. Do sada ic to išlo preko palanačkih knjižara. Smatramo da se i u buduće treba da produži tai način, prvo zbog toga, što se bez nevolje ne treba da oduzima zarada liudima, koji već deceпђата о4 toga Žive; drugo što treba održati knjižare, naročito u malim mestima, ier one imaju veliku kulturnu funkciju. Knjižar ie pionir kulture. Praznina u zakonu po ovom Dpitanju učinila ie, da se medi knjiižarima pojavilo veliko nezadovoljstvo i oni će na kongresu, koji će se održati u Zagrebu, zauzeti gledište i po tom pitanju.

Vrlo težak i trnovit problem ie materijalni odnos izmediu države kao izdavača i provinciskog knjižara. Danas је običai da izdavač kreditira knjižara. Država ne sme davati na kredit. Ali još manie može ona tražiti, da joj knjižar plati u napred sve povučene knjige, već ni zbog (оса, što u knjižarskoj trgovini postoji uzans, da se neprodate knjige mogu vratiti izdavaču. Tu bi bio izlaz, da knjižari polože kauciju Za izmos povučenih knjiga.

Ali je od sviju tih najvažnije pitanje sledeće: dali će država u izdavačkom poslu ići putem, kojim ide privatnik, t. i. dali će to biti jedna vrsta privatno-privredne delatnosti, ili će se smatrati izdavački posao opšte korisnim. Drugim rečima, hoće li država па tom poslu tražiti zaradu ili ne. Zakon ie stao na prvo gledište, jer se u niemu covori o zaradi države, kao i idzavača i čak se propisuje, da se ona ima da upotrebi prvo za podizanie zgrada za narodne škole, drugo za snabdevanie narodnih i srednjih škola nameštajem i učilima, treće za naučna istraživanja, izdavanie naučnih dela, popularnih knjiga, namenienih narodnom prosvećivanju, na kulturne veze sa inostranstvom.

Mi smatramo da država ne sme tražiti zarade od izdavačkog posla. Treba pre svega imati na umu, da je narodna škola obavezna za svakoga, drugo, da ije, sa gledišta opšteg, veoma poželino da deca posećuju srednie škole u što većem broju. Kad se nameće narodu obaveza školovanja dece, koja na selu, kao što znamo, prestavlia jiednu vrstu ekonomskog gubitka, onda država ima da izbegava, да ја ођаveza povlači druge žrtve. Moderna država stoji ma ојеdištu, da kad iednu žrtvn čoveku natovari, obezbediuje mu naknadu za sve eventualne štetne posledice. Država wvodi