Народно благостање

Страна 772

д-р Белин вели, да би ту функцију Државне хипотекарне банке могла да замени једна кооперативна организација свих девет банских штедионица, наравно уз гаранцију државе. По нашем мишљењу, то је једна фантазмагорија. Г. д-р Белин зна врло добро, из којих се елемената састоји кредит једне кредитне установе. Без тог кредита државна гаранција за банкаре нема готово никаковог значаја, она служи више као реклама за широке масе капиталиста. Оно што чини кредитну способност једне кредитне установе, то је њена прошлост, њена стечена репутација (која код кредита преставља велики капитал), волумен њезиних послова, супстанца њезине активе, њезина солидност и њезине везе.

Већ по самом темпу еволуције једног кредитног завода, већина банских штедионица за првих девет година изгледале би, као девет празних лула. Са све државном гаранцијом не би се оне могле појавити на светском тржишту капитала још дуги низ година. А ни за педесет година не би могле добити онај положај, који има Државна Хипотекарна банка, која је пре четрдесет година давала свој кредит држави на зајам, — кад га ова није имала.

Г. д-р Белин указује на чињеницу, да филијале Државне хипотекарне банке у Хрватској и Словеначкој нису успеле у прикупљању депозита, на супрот на пр. Градској штедионици у Загребу. Пошто ми сматрамо, да наше домаће тржиште не може бити извор хипотекарног кредита, то је тај аргумент за нас без важности. Он је и начелно без важности за наше питање, јер се не може давати хипотекарни кредит из уложака на штедњу. Хипотекарни кредит се покрива у главном на један начин: емисијом заложних обвезница на домаћем или страном тржишту. То мора да буде извор хипотекгрног кредита и код нас. Само се код извесних јавно-правних установа један део њиховог капитала може да улаже хипотекарно. Пошто ми имамо и сувише много јавно и приватно-правних депозитних установа, то је потребно, да Државна: хипотекарна банка напусти депозитни посао који је она радила у предратној Србији са много успеха и на корист, јер је она била јелина јавноправна депозитна установа. Депозитни посао само омета данас развиће Држав. хип. банке. Она треба постепено да ликвидира са тим послом. С те тачке гледишта узевши, равнодушно је што њезине филијале нису успеле у прикупљању уложака.. Ми сматрамо, да је тај неуспех велика срећа. У политичком неспоразуму последњих десет година повећање уложака код филијала Државне хипотекарне банке у Загребу и Љубљани, могло би бити повод за још већи неспоразум и разилажење, јер ти улошци не би дошли од новоформираног капитала, већ би били депласирање из локалних установа у Државну хипотекарну банку.

Из до сада изложенога излази, да би свака мера, која би ишла на парцелацију Државне хипотекарне банке, ослабила њезину способност на страни, способност за емитовање хипотекарних заложница. Према томе ми смо против плана г. д-ра Белина, јер он, између осталога, предвиђа претварање филијала Државне хипотекарне банке, зајелпо са целокупном пасивом и активом, у банске

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Број 47

штедионице; и даје им искључиво право за при-

купљање јавних капитала на'њиховој територији.

Тиме смо ми у ствари претресли само негативну страну идеје д-ра Белина, опасност по хипотекарни кредит на страни слабљењем Државне хипотекарне банке. Тиме нисмо дали аргументе против банских штедионица у опште; јер се оне дају замислити и без фузионирања са филијалама Државне хипотекарне банке и без искључивог права на прикупљање јавних капитала. Ми се нећемо више враћати на аргументацију против банских штедионица, већ ћемо одмах прећи на главни аргумент г. д-ра Белина у корист истих. Он сматра, а то је познато из његових многобројних написа, како о Државној хипотекарној банци, тако о Народној банџи и Поштанској штедионици, да је пословна политика тих наших новчаних и кредитних установа и сувише централистичка. Он је присталица (јаче. и солидне децентрализације. Због тога је он био одушевљен присталица обласних штедионица, због тога је и за банске.

Ако би се постулат децентрализације огласио за врховни критеријум при разрађивању организапије наших јавно-правних кредитних установа, онда би обласне штедионице биле неоспорно срество за остварење тога постулата. И ако би банске штедионице једног дана постале самоуправне, као што то г. Белин есконтује, онда би и оне биле једно одлично средство за остварење постулата децентрализације. У питању, на који би се начин капитали, које би Државна хипотекарна банка скупила емисијом. хипотекарних заложница на страни, поделили равномерно по земљи, нећемо се упуштати због тога, што би код питања равномерне поделе могли да се појаве разни критеријуми: један би био економски а лруги политички. По економском критеријуму тај би се капитал имао делити према оскудици у капиталу појединих крајева, и према поодуктивности пласмана. По политичком критеријуму капитал би се делио равномерно по појединим политичким областима.

Главно је питање, да ли су данашње банске штедионице најбоље средство децентрализатије хипотекарних кредита. Нема система 1авно-правних новчаних и кредитних установа, којим би оне могле да се учине потпуно независним ол централне државне власти. Не могу државне кредитне установе да воле политику супротну оној, коју води држава. ИМ наше су јавно-правне кредитне и новчане установе послелњих десет година волиле политику, коју су водиле тадање владе. Банске штедионице не могу бити засноване на начелу да свака сав свој капитал пласира искључиво у своме рејону; то би било исто тако наопако, као и систем, против кога се он бори. То би водило у потпуно нејелнако задовољење потребе хипотекарног кредита у разним бановинама. Банске штелионице би морале бити међусобно повезане јелном централом, као што наглашава и г. д-р Белин, која би имала за залатак да распоређује капитат према потреби појединих бановина. То би пак бгцило питање распореда и поделе капитала у руке државе, пошто ни банске штедионице. као држав-

не установе не би могле водити другу пословну