Народно благостање

_ 22. марта 1930. _

олози француски за општу особину данашње француске генерације.

Г. Пол Моран, доктор моралних наука, тврди, да наше време пати од маније брзине (ТоПе де Ја м1(ез5е). Да се г. Моран послужио грчком терминологијом, он би казао, да наше доба пати од тахиманије. Средином фебруара ове године г. Пол Бурже, велики психолог, дошао је до сличног закључка у једном чланку у »Р1раго«. Он вели, да ми патимо од страха, да ствар дуго не траје, (!' ћогтешг де la durće). Њему се придружује есејиста »Тетрз«-а са тврдњом, да је главна карактеристика нашег времена тежња за што скоријим уживањем (1е соше де Ја jouissance immćФфтаје). Нема свет више нерава за чекање, ни стрпљење. Све се жури. Кад човек пође једном стазом, жели да је што пре пређе. Парламентарац жели да што пре пређе тркачку стазу, на чијем се крају на. лазе министарски положај и власт.

Само то није ни ново ни специфично француско. Немци имају за то одавно један израз, који је скован од чисто француске речи: »аривизам«. А специјално у државној служби називају то штреберством. _

Можда оба израза имају јаче дисквалифицирајући тон, но што то заслужује поменута особина француских парламентараца. Али је велика аналогија неоспорна. једино, у чему ће Французи имати право, то је, да је појава постала општом, док је некада била спорадична.

Ш Тахиманија није неморална

Али се то ни у ком случају не може назвати моралном кризом.

Скромност је без сумње врховна врлина. Она је најсавршенија и најређа. У маси она се појављује само у великим данима. Скромност у смислу, у коме је разуме г. Поенкаре, — по аргументу е соптапо редовно се показује на почетку парламентарног живота, који је обично резултат борбе народа о власт. Парламентарци се нећкају пред министарским фотељама као Грци пред апсаном.

Али се нико не усуђује, да нескромност назове пороком. Човек, чија је једина слабост нескромност, не може да се назове неморалним. За његов се морал може рећи, да има недостатак лепоте, Скромност је биљка, која слабо успева у високо капиталистичком друштву. Она је све више сметња у оправданој тежњи за што вишим нивоом живота. Немци Kaxy: Die Bescheidenheit ist eine Zier, doch kommt тап менег оћпе !ћг. Ако се не варамо, један Француз је пре извесног времена написао књигу: »Еложа нескромности«.

ЈУ Геронтократија и демократија

Г. Поенкаре класифицира парламентарце у две групе: на старије и млађе. Старији су искуснији, и због тога млађи треба да чекају, док стекну искуство; а дотле старији да седе на министарским фотељама и доминирају парламентом.

То гледиште није ново, на против оно је старо колико и људско друштво. То је тако звано патријархално гледиште, које је владало неколико хиљада година у људским скупинама, а нарочито у социјалној ћелији — у породици. Чињеница да г. По енкаре заступа то гледиште, доказ је да је и он почео да стари, јер је то гледиште стараца, Судбина тога гледишта може се лепо посматрати на исто-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 179 _

рији наше сеоске задруге. Наша задруга у селу била је заснована на томе патријархалном гледишту, да је старији паметнији и способнији од млађега. С ослобођењем личности пропала је и задруга.

Принцип слободе и прокламовање права човеко · вих сахранили су то гледиште, чији губитак у француском парламенту сажаљева г. Поенкаре. Ако је старији бољи у парламенту, бољи је и ван њега. Следствено и код изборног права треба спровести разлику. Г. Поенкаре није осећао, да то његово гледиште води у куријални и класни изборни систем и у последњој линији у олигархију стараца. Од многобројних режима, које је претурило преко главе човечанство, најгори су били гинејкократија и геронтократија. Под првим се разуме влада жене, а под геронтократијом влада стараца. Нико није толико приступачан ласкању — и нико не може бити толико наиван, у пркос богатом искуству, као старац. Геронтократија је делом била крива и за пропаст наше демократије. Гледиште о већој способности старијих разбило се о демократско начело једнакости. По себи се разуме, да се са годинама стиче искуство, али се не може а рпоп статуирати првенство старијих, нити се еснафско право може да резервише искључиво за старце. Најмање се може у парламенту да поставља разлика по старости. Демократија не зна за старије и млађе, већ само за боље и горе, неспо собне, способне и способније. Јавне функције се не деле према годинама старости, већ искључиво према способности. Данашњи парламентаризам заснован је на начелу да сви имају права и дужности да траже и приме функције, за које мисле да су способне и које им се нуде. Демократија је чак направила рђаво искуство са претераном скромношћу великог броја људи у парламентарном животу: најважније положаје заузимали су људи способности другог и трећег ранга. Скромност служи и као изговор онима, који се боје одговорности, да'не приме функције, за; које их је народ послао у парламенат.

Ако старији имају веће способности од млађих, онда у демократији није потребно украћивати младима право на највише положаје, пошто ова представља конкуренцију свију, у којој наравно побеђује најспособнији.

још нисмо видели парламентарну владу, у којо! су млади узели власт у своје руке а потискујући старије. Све су владе измешане људима свију година старости — што одговара демократским начелима.

У Триумф младости као последица рапионализације

Уосталом последњих двадесет година узима све више маха гледиште нарочито међ психотехничарима, —- људима који специјално студирају способности људске за поједине приватне и јавне послове, да је човек најспособнији између 35 и 45 године, и да после 45 год. настаје опадање способности. То је у толико тачније, у колико се од човека траже већи напори. Г. Поенкаре признаје и сам, да се од човека на водећем положају тражи велико здравље и снага.

Ми смо то исто истакли у нашем портрету г. Андре Тардје-а у бр. 1. »Народног Благостања«. Баш последњих година је највећи социјални проблем судбина људи преко 45 године који се све више елиминирају из посла. У Америци специјално траже млађе људе, за положаје, где је потребна максимална умна способност. |