Народно благостање

5, април 1930, В. Бајкић | Заблуде г. Поенкаре-а о

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 209

кризи парламентаризма

у Француској

(Свршетак)

1 Зашто парламент мора да метне руку на егзекутиву

Г. Поенкаре је присталица Монтескијеве догме о тројству у државној власти, која је унела велику пометњу не само у теорију јавнога права, већиу организацију и управу државом. Подела власти постоји као техничка мера. Али у животу није никат било координације међу њима, већ је стално једна претезала. Светска политичка историја је у ствари историја борбе између извршне и законодавне власти под неједнаким условима.

Владати значи упућивати и наређивати. Ко се не покорава власти, приморава се на то. Принуда се врши силом. Према томе, власт је сила. Власт се не може замислити без оружане руке. Ако би се Монтескијева теорија привела у дело, онда би требала свака власт да има и свога жандарма. Таквих је покушаја било и у политичкој историји света. Али је нормално, да се само једној власти даје жандарм, а остале власти спроводе њој своје одлуке на извршење. То је извршна власт. У парламентарној теорији је законодавна власт суверена, али је теорија заборавила, да јој да и скиптар власти — жандарма, већ је то оставила извршној власти. Нелогично је и неприродно, да подређена власт има фактичку власт, јер ако дође до неспоразума, а човек је синоним неспоразума и неслоге, онда је подређена власт јача. Ту је омашку парламентарне теорије исправио живот на тај начин, што је законодавна власт ставила своју руку и на извршну. (О Енглеској ће бити доцније речи). Тиме је законодавна власт постала фактичком влашћу, како то теорија замишља. Тако мора да буде, у противном рескира парламент, да једнога дана буде по- | хапшен од министра војног. У Шпанији је у току од 100 година 38 пута оружана војна сила суспендовала парламент. Г. Поенкаре стоји на гледишту застареле парламентарне теорије. Он сматра владу за један »организам, који има право слободне иницијативе«. Он је сматра за власт, која је у свом функционисању независна од парламента, сем у погледу полагања рачуна. Међутим и то је неприродно и немогућно Однос између парламента и владе је однос пуномоћства, као између збора акционара и управног од бора, или као између трговца и његовог прокуристе Влада врши извесне одређене послове по регулама у инструкцијама. Властодавац, односно ималац власте је парламент. Правно, однос пуномоћства даје пуномоћнику право слободне иницијативе, али властодавац може увек да суделује и да сауправља. Пуно моћник не може имати ништа против тога, сем ако то повлачи нарочиту одговорност за њега. Он је слободан само онда, кад је властодавац спречен у сауправљању. 1 Парламентарни одбори су органи, преко којих парламент утиче на рад владе

Г. Поенкаре вели, да законодавна власт »све више занемарује свој законодавни посао и све више

показује жељу да управља... Посланици кабинет сма-

трају као један одбор, потчињен парламенту«. У режиму потпуне независности извршне власти од законодавне, последња нема другог посла, већ да израђује законе. Па како она нема никаквог утицаја на извршну власт то је сасвим природна тежња код ње да што мунициозније и што детаљније израђује законе, да се не би ни најмањи део законодавне моћи пренео на извршну власт. Немачки Рајхстаг пре рата давао је најбоље законе, само због тога, што није имао никакве ингеренције над извршном власти, нити је знао за парламентаризам. Код парламентарног режима, као што рекосмо, влада је пуномоћник парламента, па је природно, да је овај све лежернији, јер има могућности да празнине у свом законодавном послу у свако доба исправи својим утицајем на владу. Нису непознати случајеви, да главни фактори при изради једнога законског инструмента спремају исти за себе као будуће министре.

Г. Поенкаре је последњи председник владе у Француској, који је периодично успевао, да успостави понова јаз између парламента и владе и да ову еманципује од утицаја парламента.. То је он постизавао само у критичним моментима; у моментима, кад се парламент осећао неспособним да спасе земљу од опасности, те је бригу предавао председнику владе. У нормалним приликама (а оне су данас у Француској најнормалније), парламент нема више потребе за спасиоцима и сасвим је природно, што је почео поново да узима своју природну улогу у управи земље. Г. Поенкаре није у стању то да спречи и он ће у будуће, кад образује владу, имати да бира између тога стања ствари и оставке. Ми знамо да је г. Поенкаре истрајни и отпорни Лоренац, да се лако не предаје; али у овоме случају ништа не помаже. Г. Поенкаре каже с правом да је то туторисање владе од стране парламентараца — учинило живот министара врло тешким, да је за министровање потребно велико здравље и велика радна снага и да се иностранство чуди, како уопште француски министар може да издржи напоре, који су му натоварени због сецања од стране парламента, поред редовног посла. И ми смо то истакли у портрету г. Тардје-а у бр. 1. »Народног Благостања«.

Ево како г. Поенкаре описује тортуре француског министра:

«На просту жељу њиховог одбора, или некојих чланова његових, они позивају владу не толико што би јој подносили питања, колико зато, да би је саслушали. Истина, све се то свршава са крајњом куртоазијом. Председник Министарског савета, са једним или више својих министара, примљен је пред судије са свима обзирима, који се имају према оптуженима Њима се нуде угодне фотеље, захваљује им се што су одговорили на позив који им је упућен. Затим се приступа саслушању увек са пуно обзира. За време дугих часова, често чак и по неколико дана, министри остају тако на грешничкој фотељи, далеко ол својих кабинета, далеко од својих административних