Народно благостање

26. анрил 1930,

Д-р Ђорђе Тасић, | Па

им о U проф. универ. Љубљана

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна. 257

У КОЈИМ ПИТАЊИМА БАН РЕШАВА КОНАЧНО

IL. Сукоб двају начелних законских прописа

Није то само неки постулат теорије, већ је то једна нужда. живота, један захтев који произилази спонтано из саме природе ствари — да онај који примењује закон даље га још израђује, прецизирајући га, усавршавајући и развијајући га у једном или другом смислу. У тој нужди живота или у тој природи ствари и лежи, сигурно, главни пототрек за нове научне ориентације. Где је закон нејасан, онај који примењује закон ту мора да, да јасно решење ; тде је колебљив — одлучити се на, једно решење; где је непотпун — попунити га ; где је нелогичан или може бити случајно такође и апсурдан или где је каква омашка — начинити логичним и поправити... Анализа оног који примењује закон и његова реконструкција не један луг пружају одличну помоћ законодавцу при даљој изградњи законодавства, нарочито када, се налази, као што је то случај у нас, на путу ошштег систематског преуређења администрације и изједначавања законодавства. Један интересантан случај имамо у закону 0 називу и подели Краљевине на управна. подручја, од 3. окт. 1929. и закону о банској управи, од 7. нов. 1929. Ради се ту о једном од најважнијих питања, организације бановина. Ради се, на име, о томе о којим стварима може бан коначно решавати тако да против његових одлука. није могућа, жалба вишој управној власти, министрима. У 5-у 6 Закона, о навиву и подели Краљевине на. управна подручја се сасвим јасно каже: „Бану припада право коначног решавања, по свима предметима, његове надлежности“. Али забуну уноси чл. 76. Закона, о унутрашњој управи, по коме се против аката великог жупана, одн. сада бана, за које је надлежан у првој инстанци може подносити жалба министрима, и, с друге стране, чл. 16. закона 0 Државном савету и управним судовима, по коме би се тужба имала да прими само кад се појединац претходно жалио првој вишој инстанци. Чл. 76. поменутог закона, би свео право бана коначног решавања само на случајеве, у којима, он решава у другој инстанци. Да, се тиме добија, једно решење принципиелно другаче, и да је баново право, банова слобода одлучивања, принципиелно ограничена, то је јасно (и ако, нема сумње, ваља имати у виду да би жалбе против аката банова у пракси биле, или барем требале бити, изузетак). Но онда изгледа неразумљиво зашто се тако енергично и без ограничења истакло да бан коначно решава, (и шта више, уз то тако, да се може пре, по стилизацији 5-а 6 мислити да коначно не решава, тамо, где врши надвор). Јер на, тај начин се ништа не би изменило у принципу стање какво је било до тога момента. То ће рећи да банови не би имали право коначног решавања, као што га, нису имали ни велики жупани, који су такође. коначно решавали само у другој инстанци. Супротно тумачење би пак очевидно значило корак напред у де-

концентрацији власти у једној од главних тачака Чл. 76 је увео да се тужба на министра подноси само против аката великог жупана, у којима он решава у првом степену. Сада би било (по овој интерпретацији) уведено да против аката бана не може бити у опште тужбе чак ни против његових аката у другом степену. Томе ваља додати да, се не може замислити ни оправдати да се данас прокламује једно начело тако значајно да „бану припада право коначног решавања по свима предметима, његове надлежности“, а да се одмах сутрадан (у истини после 6 дана), у другом закону, чији је главни 0објект регулисања ипак други, (унутрашња, управа), · на један индиректан начин, при исправљању једног ранијег закона, дерогира. прво начело, или бар ограничи у једној фундаменталној тачки. То поправља ње мотло се извршити сасвим механички (замењујући свуда реч „велики жупан речју „бан“). У таквом случају, ми бисмо мотли од законодавца тратити да то укидање или ограничење учини на директан и изричан начин.

Што се тиче чл. 18. зак. о Држ. савету, он би могао бити, једним доцнијим законом, законом који уводи радикалну реорганизацију наше управе, 0граничен у обиму своје примене. Несумњиво да је крупна ствар једно такво ограничење, ипак не и немотућа и без своје логике. Са, гледишта правне државе је од примарне важности да је ту независан суд, коме се појединац, повређен у своме праву, може обратити. Кад је већ једном ограничено јерархијско начело (које захтева да појединац својом жалбом може ићи до највише управне инстанце), може се ограничити још за, степен више у име и ради идеје деконцентрације, у име и ради једног од најважнијих ортанизаторских закона и начела, ортанизације модерне државе.)

li. Две сфере надлежности

Кад се узму у обзир све чињенице, долази се до закључка да, се мора у најмању руку да направи разлика у надлежности бана у првој инстанци између две сфере. У првом реду те сфере би имале бити : једна тав. сопственог делокруга и друга др. жавног. Такво разликовање је пак уведено зацело, јер 5 29 закона о банској управи равликује од послова, ошште управе послове „који немају важности за целу државу а „по свом значају прелазе обим и потребе појединих општина“ (В. јоште 5 38, 8 59, 8 60,8 61, 5 71). Није овде место да улазимо ближе у ово деликатно питање.. Овде утврђујемо само чињеницу да се о таквој подели надлежности начелно може товорити и да она може имати значаја и у вези са овде постављеним питањем о праву бана коначног одлучивања.

1) На супротном гледишту стоји Алимпић, Реорганизација унутрашње управе (Полиција, децем,. 1920., ст, 1081).