Народно благостање

Страна 322

Д-р Артур Хендел, Београд :

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 21

Величина фабрика и техничко стање погона у нашој индустрији шећера

— Други

Таблица број 1 „Н. Б.“ од 10. маја) пружа податке не само о просечној величини наших фаСрика, шећера. већ и о развоју индустрије шећера. од постанка државе.

Из података о засејаној површини, прерађеној репи и производњи шећера, за периоду од 1918. године до данас јасно се види непрекидан пораст. Изузетак чини кампања, 1924./25. што се види по томе, што је репом засејана површина у тој кампањи према. прошлој порасла, за 82%, док је жетва. репе порасла за читавих 270%. Званична статистика регистровала је те године максимални принос репе по хектару, који од онда више није постигнут. Са гледишта целокупне народне привреде, кампања 1924./25. значила, је рекорд; са гледишта индустрије шећера, пак, она. је претстављала неуспех и губитак који је потекао од дугог лежања репе у трапу. Због те велике количине добијене репе, којој се нике није надао, можемо дакле кампању 1994./95. обележити као изванредну. Од особите је важности стубац 2 у табл. бр. 1 из кога се јасно види сталан пораст засејане површине. Ово је стога потребно нарочито нагласити, што се од стране произвођача репе стално тврди, да услед ниске цене коју фабрике плаћају, култура репе код нас опада.

До сада смо говорили о индустрији шећера као целини. Покушаћемо сада да се мало дубље упустимо у анализу појединих фабрика, на основу података у табл. бр. 3. Мали број фабрика код нас дозвољава нам, да се са сваком од њих понаособ занимамо.

Највећа фабрика у Југославији по капацитету, тј. по количини дневно прерађене репе јесте Црвевка са, скоро 2000 тона. После ње долазе Врбас и Бечкерек са по 1400 тона, Ћуприја са 1240 тона, Осијек са. 1110 тона, Беље са 1000 тона, Београд са 780 тона, и Усора са, 510 тона. Фабрика у Ст. Сивцу била је најмања са дневном прерадом од свега 118 тона.

Капацитет наших фабрика није био тако велики код њиховог оснивања. Почетни капацитет фабрика у Београду и Ћуприји био је довољан да, вадовољи потребе у шећеру предратне Србије. Осталих шест наших фабрика сачињавале су пре рата само један мањи део велике аустроугарске индустрије шећера. Тек од после рата, када се свих осам фабрика, ујединило у југословенску индустрију шећера и када је потрошња шећера почела да расте а нових фабрика није грађено — сивачка шећерана била, је у овом погледу без великог значаја —, нашле су се фабрике побуђене, да свој топадитет из године у годину повећавају. Но ово позећање капацитета. постојећих фабрика не може се наставити у недоглед, јер постоји граница до које се проширењем инвестиција погон може повећати, а која, је одређена законом о односу између производних трошкова и приноса. Врло је вероватно, да је наша индустрија шећера ту границу већ достигла из чега следује, да се због сталног пораста домаће потрош-

чланак —

ње шећера мора рачунати са грађењем нових фабрика, у скорој будућности.

Долазимо на питање техничког- стања погона у нашој индустрији шећера. Пре свега сматрамо за, нотребно истаћи, да ми овде не можемо детаљно улазити у ово питање са свију тачака гледишта, пошто тај посао не спада у наш ресор, већ у ресор техничара. Ми ћемо се овде задовољити са приказом техничког стања, наше индустрије шећера само у погледу његове савршености.

Довољно је напоменути две чињенице које треба да нас увере, да је техничко стање југословенско индустрије шећера на достојној висини. Прва је та, да је већина фабрика. саграђена између 1910. и 1912. тодине, дакле пре малог броја. година у поређењу са Чехословачком, чији је највећи део индустрије шећера подигнут између 1885. и 1875. године. Због тота сматрамо, да је наша индустрија шећера подитнута по свима принципима. модерног уређења, а на основу искустава, која су стечена у истој али старијој индустрији других земаља. Други факат који нас учвршћује у том уверењу је тај, да су наше шећеране грађене за рачун појединих великих иностраних банака, које су већ раније имале својих карочитих интереса у индустрији шећера других земаља. Може се дакле веровати, да су се те банке трудиле, да технику у својим фабрикама прилагоде постигнутим резултатима техничког напретка.

Све наше фабрике шећера, изузимајући ону ка Бељу, имају и своје рафинерије, док у ЧехослоБачкој један велики део фабрика производи само сиров шећер, који се шаље у специјалне рафинерије. Тиме што наше фабрике саме рафинирају, штеде на педвозу који чехословачке фабрике имају до рафинерије. Фабрикама у Црвенци и Усори присаједињене су и инсталације за производњу штиритуса. -

Но и поред тога што су све фабрике технички добро уређене, могу се ипак установити разлике у том погледу међу њима. Тешко је упоредити степен техничког развитка међу појединим погонима, јер се он не да изразити у цифрама. Али код наше индустрије шећера можемо то ипак учинити захваљујући подацима о рандману којима располажемо. Ово тврђење, да се из података о рандману могу извести закључци о техничком стању погона, у први мах изгледа мало смело, пошто је рандман у првом теду функција квалитета прерађене репе. Али посматрајући оно што се у пракси дешава смемо 82пључити, да све натпе тећеране просечно прерађују репу истог квалитета. Ову претпоставку можемо учинити на основу система набавке репе, који се практикује у нашој индустрији шећера. Наиме у њој постоји обичај, да фабрика ле набавља, потребну количину репе само у својој најближој околинт, већ је довлачи из свију крајева земље у којима се сеје репа. (Срем, Банат, Бачка, Славонија, Мачва). Тим начином снабдевања фабрике желе да постит-