Народно благостање

1. јуни 1930.

В.Бајкић

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 353

СУВОРИН

— Једна глава из социологије народног здравља —

. Болесник у светлости Христовог учења

Пре месец дана умро је у једном сеопету у Тирингији, у Немачкој евангелистички свештеник д-р Макс Мауербрехер, у 56 години старости. Он је био син великог немачког историчара Вилхема Мауербрехера, а сестрић још већег слободоумног политичара Ојгена Рихтера. Каријеру је почео као свештеник такође у једном сеоцету у Т ирингији. Кад је Фридрих Науман крајем 19. века основао национално-социјалну странку, Мауербрехер се појављује као активан члан и одликује се великом полемичком способношћу и крајње демократским убеђењем. По растурању странке (1903.) прелази он у социјално демократску странку — такође у крајњу левицу и пише чувену књигу „Легенда Хохенцолерна", која је била толико демагошка, да су је се одрекли и умеренији социјал-демократи. Затим се баца на религиозну историју; одриче се евангелистичке цркве, појављује се као апостол монизма и противник Хриш ћанства. У то доба је написао две религиозно-историјске књиге, у којима је критика нашла врло много историскога смисла и дара. Прва је „Од Назарета до Голготе“, а друга је „Од Јерусалима до Рима". У то доба смо га упознали.

Почетком 1910. године одржао је Мауербрехер три предавања у највећој сали у Берлину на Александер-плацу (која може да примн седам до осам хиљада слушалаца) са темом : „Какве поуке можемо ми који не верујемо у Христа као Бога извући из његовог живота и рада>. Предавање се завршило дискусијом, у којој су учествовали професори теолошког факултета берлинског и сам Кајзеров свештеник. Дискусија је била за мислиоца и за онога, који се занимао религиозним проблемима, нешто величанствено. У сред највеће тишине настало је некакво комешање међ слушаоцима; затим је уклоњена једна жена за коју су сутрадан јавиле новине да је подлегла религиозном лудилу.

Мауербрехер је истакао пре свега чињеницу, да је јавно делање Христово трајало свега 3 месеца и да нема у историји човечанства човека, који је за тако кратко време толико дубоко потресао човечанство и толико много урадио за њега као Исус Христос. Он је на основу историског материјала, који је стрпљиво скупио, саставио целу туру Исусову од дана, кад је почео да проповеда — гоњен од првог почетка полицијом, од које се није могао спасти у пустињи ни у гори — до офанзиве на јерусалим. Рад је оно што је највеличанственије у делању Христовом. Кад би се сваки од нас посветио раду, не бисмо морали сањати о рају на другоме свету, земља би била рај. Треба да радимо и да учимо човека, да сав свој живот посвети раду. То је оно што цео свет има да научи од Исуса Христа.

Неколико дана доцније имали смо прилике да упознамо Мауербрехера у једном ученом друштву. Наравно да је за све време његово предавање било предмет разговора и дискусије, Дошао је један мо-

менат кад смо и ми требали да кажемо шта мислимо о питању: шта је најмаркантније у делању Исусовом. Ради онога што следује у овом чланку, нека нам је допуштено да рекапитулирамо то своје гледиште, које ни после 20 година нисмо ни у колико промеНИЛИ. По Христу живот на земљи је једна кратка периода вечности, коју уживају сва људска бића. За то време човек има да се посвети упражњавању милосрђа. Христова апсолутна осуда богатства, па чак и негација основаности бриге за сутрашњицом, потекле су из жеље, да се сузбије у човеку све оно што се односи на његово ја. Он је гледао да цео човечији живот упути служби ближњем. Под ближњим је Христос разумео нарочито онога који пати. А међ паћеницима је ставио на прво место болеснике, Сва се чудеса Христова састоје у оживљавању мртвих и исцељењу неизлечивих, С ума сишавши, узети, губави и слични били су предмет нарочите његове пажње. Паралитичаре и епилептичаре је лечио изгоњењем ђавола из њих; губаве је исцелио додирнувши прстом њихове ране (од којих се народ грозио), паралисаноме, који је 20 година чекао поред лековите воде на некога, који би га у њу спустио, Исус је рекао: „Узми удар и иди", а слепцу је повратио вид на сабат.

Исусово учење кулминира у причи о Самарјанину. Рањен син Израиљев лежао је поред пута преклињући за помоћ. Поред њега су пролазили синови Израиљеви окрећући главе. Нико се није смиловао. У томе наилази један Самарјанин, син племена, које је у непријатељству са првим; подиже болнога, предаје га гостионичару на негу, плаћа му унапред за труд и продужава пут.

„То је ближњи!" завршио је Исус.

Исус је болесног човека сматрао за највећег паћеника. Цео живот на земљи био је само једна генерална проба у отпорности према злу и у упражњавању врлина. Бог је послао зло само за то, да послужи као оруђе искушења. И болест је за то ту, да се испита вера болесника и љубав здравих према ближњем. Врховна врлина на земљи је, по учењу Христовом, самарићанска, милосрђе упражњавано према болеснику.

Милостиња и милосрђе.

Посматрајући природу ми се дивимо божанској конструктивности творца. Али је његово 6Oжанство исто тако велико у конструкцији деструктивних оруђа живота. Велико је и савршено дело човечији организам; али је још веће дело бескрајни регистар болести, којима је он подложан. Чудо је да се цело човечанство није претворило у хипохондре, посматрајући хиљадама година непрегледан број разних болести. Изгледа да је творац послао болести да да човеку представу о паклу, јер има болести, ( као н. пр. извесне женске болести, рак итд.) код којих су болови већи него болови, које може да зада човек човеку.

Заблуда је, да је сиромаштво највеће зло човечанства. Богати људи и лајицизирана црква изми-