Народно благостање

Страна 354

слили су да је сиромаштво највеће зло, да би могла милостиња да се огласи за средство откупа од грехова. То је схватање противно основном учењу Христовом. По њему може богат човек да греши и да поклонима цркви откупи своје грехове и улазак у рај. Тиме је овековечена разлика између богатог и сиромашног на корист првога, против које се Христос борио. јер по том схватању сиромах је у горем положају од богатог; он не сме да греши, јер нема чиме да се откупи. Истина, црква је овде поступила опортунистички; она је сматрала да је боље узети од богатог имање за сиротињу, но допустити да масароши усавршавају пороке.

Међутим милостиња после смрти није никаква жртва. Лако је поделити свој хлеб другоме, кад стомак престане да ради. Жртва је онда, кад се човек одвоји од онога што би сам могао да употреби на

подмирење својих потреба. Исус тражи жртву за!

право уласка у рај. Не може се даром после смрти, кад више ништа није човеку потребно, да откупљују греси учињени за живота, — јер је живот она периода вечности, у којој треба да се покажемо достојни царства небесног.

Доброчинства се не чине више из верских побуда, већ из таштине. Одавање признања таштоме добротвору трговина је људским слабостима. То је нехришћански и због тога што Исус тражи да левица не зна за оно што је дала десница. То искључује свако признање. Право каже да има два начина за давање материјалних добара без накнаде: за време живота и после смрти. Морал каже, да се за доброчинство може да учини признање, али наравно пошто се исто изврши. Признању мора да претходи доброчинство као што код купопродаје предаја ствари и цена иду једна за другом. Али се не врше све купопродаје за готово. Постоји и продаја на кредит. У колико се једно добро мање тражи, у толико се више нуди на кредит.

Код нас се развила трговина завештањем на почек. Разне установе почеле су да врбују богаташе без порода за добротворе после смрти. Добротвору у будућности даје се признање у садашњости;

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 23

даје се признање на кредит. Па како је човек бескрајно славољубив, то је појамно, што та трговина цвета.

Најстарији познати случај је покушај једног богатога ћифте, да му се одобри увоз трегера за кућу, коју је зидао, без царине, пошто намерава да исту остави после смрти на добротворне циљеве. Други један од „будућих“ добротвора грабио је од (Општине београдске свом силом све могуће ради улепшавања свога краја са мотивацијом. да ће све то после његове смрти припасти општини, Ми смо последњих година били сведоци призора, да се човек, чија прошлост у погледу стицања богатства не може да издржи критику не само по хришћанском већ и по моралном кодексу, а који је најавио да ће после смрти, да остави своје имање једној установи, слави од исте као човек великих заслуга за опште добро.

Признање има да следује доброчинству. У Америци, земљи огромних завештања, друга је пракса. Ако се чини поклон за живота, онда се издваја из својине тај део. Карнеги је издвојио велику суму и предао је једноме нарочитом управном одбору на. руковање. То је чувена Карнегиева задужбина, у коју се он никад није мешао. Задужбина је радила по његовом оснивачком писму игноришући оснивача.

· Наша пракса не само да је неморална, већ и рискантна. Може се једног дана догодити, да један од таквих будућих добротвора остави цело имање лакомисленој жени, која је успела да га обрлати, а то се лако догађа у старости.

То комерцијализирање доброчинства може да убије вољу искреним добротворима.

Али и у нормалним случајевима треба разликовати добротворство и милостињу од милосрђа. Прво двоје су више економске природе. Они се врше давањем добара. Личност дародавца остаје ван. Милосрђе је лични акт. То је жртва, која се лично, физички подноси. То је кулук, који се не може да откупи. Та се жртва не може заменити економским категоријама. То је услуга.

(Следује други чланак)

Pismo Moše Berziianca

Dragi Doktore,

Nama, koji nismo imali sreću da učimo tu nauku, koju vi nazivate Političkom Ekonomijom, ali koji marljivo pratimo štampu iz oblasti ekonomsko-finansijske izgleda da je najteže pitanje ono koje se odnosi na novac. Nijedan put nisam uspeo da pročitam do kraja kakvu studiju o novcu, jer je nisam razumeo. Pa to čak važi i za tvoje napise, dragi doktore, i ako svi mi smatramo da niko razgovetnije, jasnije i pristupačnije širokim masama ne piše od tebe. Ne razumem čak ni one izraze koje vi ekonomiste upotrebljavate.

Zbog toga su novčana pitanja oblast, koju smo mi ustupili vama tfeoretičarima. Tu smo mi potpuno ka-

pitulirali pred vama. Bilo je češće slučajeva, da se ni-

sam slagao s onim što je bilo napisano, ali nikad nisam imao hrabrosti da oponiram u javnosti. Računao sam, kratka mi je pamet za te stvari.

Morao sam ipak da se odlučim da iziđem iz te moje teoretičke skromnosti i da napustim rezervu, na koju uopšte nisam navikao kao stari berzijanac. Stvar je u ovome.

Više od četiri godine je kako se s vremena na vreme pojavljuju kod nas napisi o tome, na kojoj osnovici treba da se izvede zakonska sfabilizaci{a. Moram da priznam da do danas nisam imao prilike da pročitam nijedan napis, u kome bi se plediralo za koju drugu bazu nego za današnju. Treba da se zakonom proglasi da dinar ostaje va veki na onome kursu prema dolaru na kome je danas. Treba da se ovekoveči današnje stanje deviznih kurseva. — Ali |e interesantno da se uprkos tome prilično često pojavljuju napisi и Коjima se suzbija gledište o tako zvanoj inflaciji pre stabilizacije. Kad čovek posmatra sa strane vas f{eoretičare, kako energično ustajete protiv in-