Народно благостање

2. август 1930. НАРОДНО

У. Bajkić

БЛАГОСТАЊЕ Страна 481

MOGU MH SE POBOLJŠATI CENE POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA?

— Mere, kojima se ne može postići cilj —

I Ne postoje problemi unovčenja već cena.

1926. godine završena je sjajna konjunktura poljoprivrede. Pad cena imao |e za posledicu pojačanje”

zaštite poljoprivrednih proizvoda u velikom broju država. Kako su cene od 1926. godine sistematski padale

to je i agrarni protekcionizam bivao sve jači. A!: je ono |

što je do zime 1929. god. učinjeno nesrazmerno blaže od onoga, što je urađeno za poslednjih deset meseca.

Tako je na primer u Nemačkoj carina na pšenicu bila u 1929. g. 5 maraka, a u 1930. podignuta je prvo na 9.50 pa zatim na 15 maraka. Carina na vino udvostručena je u ovoj godini, na jaja upetostručena (od 6 na 30 maraka) i t. d. U Francuskoj je u ovoj godini carina na pšenicu povećana od 30 na 70 franaka.

Pa ipak se kod nas već u drugoj polovini 1928. godine u prvoj polovini 1929. čuo glas, da su zapadno-evropske države svojim agrarnim protekcionizmom zatvorile iržište našim poljoprivrednim proizvodima, i da naša ekonomska politika treba da bude upućena na to da se što pre izvrši preorijentacija od agrarne k industrijskoj proizvodnji. To je gledište naročito podržavano od dvaju vrsta ljudi, jedno su bili industrijski interesenti i njihovi plaćenici,.a drugo impre.. sioniste, koji ne ulaze dublje u pitanje. Koliko je to malo osnovano pokazali su događaji, koji su usledili, a koji se mogu da iskažu u ovo nekoliko reči:

U toku 1929. godine, u prkos jačem padu cena i pojačanom agrarnom profekcionizmu, naše narodno blagostanje bilo je mnogo bolje no u trima prethodnim godinama; izvoz poljoprivrednih proizvoda ftekao je vrlo povoljno. U proleće ove godine zapadno-evropske države povećale su carinske stavove na poljopriv. proizvode na nečuvenu visinu, pa ipak naši izvoznici, koji imaju da reše faj „nemoguć zadatak”, da izvezu višak рођормутедпе proizvodnje preko potrebe, ni trenutka ne pomišljaju na nemogućnost unovčenja naše žetve. Apsurdno bi bilo i misliti na to. Zapadna Evropa nikad ne može doći u položaji, da podmiri svojom sopstvenom proizvodniom celokupnu svoju potrebu u poljoprivrednim proizvodima. Tome stoje na suprot smetnje demografske, ekonomske i t. d.

— Zar vama nije poznato da su izvesne grane poljoprivrede u hiperprodukciji i da pri takvom stanju stvari jedan deo svetske proizvodnje mora ostati neprodat? zapitaće nas koji čitalac.

Poznato nam |e, ali zašto da baš mi buđemo ti, čiji će proizvodi ostati neprodati? Zašto baš x|ugoslovenski seljak da kapitulira u toj borbi o tržište? Po čemu i na osnovu čega se pretpostavlja, da je Jugoslavija ta, čiji će polioprivredni proizvodi ostati neprodati? Kao da se gubi iz vida, da je višak poljoprivredne proizvodnje preko domaće potrebe kod nas minimalan. Mi imamo da: izvezemo i unovčimo bagatelne količine prema celokupnoj svetskoj proizvodnji Šta bi rekli ti naši malodušnici, kad bi bili u položaju Kanade, Argentine i

Severo-amerikanskih država, čiji viškovi, svake za se, iznose mnogo puta više no naši?

Problem mogućnosti unovčenja poljskih proizvoda kao takav me postoji. Ostaće neprodata roba onome, \koji bude bio najskuplji, kao što to ilustruje slučaj u | 1929./30. godini sa Severnom Amerikom i Kanadom; mi smo gospodski unovčili našu žetvu, jer je naš |seljak bolje razumeo stanje svetskog tržišta, no Ame'rikanci sa svim njihovim doktorima. i matematičkostatističkim biroima za proučavanje konjunkture.

Dok su naši teoretičari lanske godine priređivali ankete o uzrocima relativno niskih cena žitarica na Novosadskoj berzi i pretili teškim kaznama onima koji obaraju cene ispod svetskog pariteta, dotle je naš seljak prodavao svoje proizvode i zadovoljno se smešio, jer je osećao da su te cene mnogo povoljnije od cena, koje dolaze.

Sasvim je drugo stanje kod onih proizvoda, kod kojih postoji velika nazadnost u pogledu kvaliteta, kao što je slučaj sa vinom kod nas.

Ne postoji, dakle, pitanje nemogućnosti unovčenja poljoprivrednih proizvoda (u koliko oni nisu diskvalifikovani), već pitanje cena. Zbog toga je cena centralni problem u poljoprivredi, i ekonomska politika ima za zadatak da pomogne rešenju pitanja postizavanja što bolje cene.

II Diktat cena svetskog tržišta,

Za najveći broj poljoprivrednih proizvoda u таsi postoji jedna cena, koja se formira na svetskom ir :žištu. Ona nije za sve proizvode i u svima mestima ista |zbog toga, što su proizvodi raznog kvaliteta i što ra'zne druge okolnosti, a naročito tržišno-tehničke mogu da izazovu promene. Ali sve cene imaju jedau jedinu ·bazu, cenu svetskog tržišta. Za države koje izvoze, poistoji diktat cena svetskog tržišta.

Prema tome načelno treba se odreći svake nade na obilaženje cena poljoprivrednih proizvoda na sveiskom tržištu.

A zar se ne može da utiče na samu cenu svetskog tržišta?

Radi pravilnog odgovora na gornje pitanje potrebno je imati pred očima mehanizam formiranja cena. Kod proizvoda čija je proizvodnja u toku cele godine, cena se formira iz efektivne ponude i tražnje, mehanički, aritmetički. Kod proizvoda, čija je proizvodnja sezotska. cena se formira analitički, t. j. na cenu najmanje utiču efektivna ponuda i tražnja, već celokupna mogućna ponuda (naravno u koliko je ona konkretna i pozitivna) za postojeću kampanju, kao i celokupna mogućna tražnja. To jest pri fotmiranju cena uzimaju se u obzir celokupna verovatna proizvodnja i celokupan kapacitet potrošnje. Ali ni ovde ne ostaju efektivna ponuda i tražnja bez uticaja, i ovde mogu ti faktori da vrše povremeno uticaj i da deformiraju cenu, koja se dobija