Народно благостање

6, | Септембар 1930,

њихове златне вредности и исплаћени у HOBHM 06литацијама. Кад се зна да су аустриске владе, специјално њихови министри финансија, до сад бранили од захтева валоризације због тешког економског стања земље и још тежег финансиског, онда се намеће питање, како ће Аустрија моћи да издржи тај нови непредвиђени финансиски терет. Зна се да тај део зајмова, који се има валоризирати, износи стотине милиона. зл. франака. Широка европска јавност не зна, да је Аустрија, за последње две године извела низ мудрих операција, помоћу којих је износ предратних облигација сведен на невероватно малу суму. Аустриска влада је систематски куповала предратне облигације тако, да се у посвећеним круговима шапуће да је на тај начин Аустрија амсртизирала 70% својих облигација, Томе треба додати чињеницу, да је 16 до 18% предратних облигација коначно погубљено (уништено, пропало), па. се онда може са сигурношћу претпоставити, да, Аустрије данас неће имати да валоризира више од 20% сво. јих предратних дугова. Једну петину. Рачуна се да Ju целокупан износ тих облигација, које се имају валоризирати, свега 22,8 милиона шилинга, а да 38: једно са неисплаћеним купонима дела, сума не може бити већа. од 30 милиона, (односно 240 милиона, динара). При 4% укамаћењу служба, тога. зајма изно-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 563

сиће свега 1.3 мил. м. (10 милиона динара годишње). Према укупном буџету издатака од 1985 милиона шилинга не игра апсолутно никакву улогу сума од 1.2 М.

~

Да се вратимо са неколико речи на држање Француске у овоме питању. Као што је истакнуто, Француска је била најинтрасинтентнија у притиску на Аустрију ради валоризирања. Изненадно исту“ пање из конзорцијума француских банака изазвало је велико незадовољство у аустриском јавном мнењу. Олободоумни елементи су не мало разочарани тим држањем Француске, пред чињеницом, да је Италија учинила максималан напор да помогне Аустрију у остварењу зајма.

Марио Алберти, некада новинар у Трсту (ва време док је он био под Аустријом) а данас претседник Контролног Одбора држава, које гарантују аустриски зајам преко Друштва, народа, ишао је у Лондон и тамо спасао зајам, оборивши извесне примедбе американских правника, у погледу заложног права. По себи се разуме, да је Аустрија обавезна. Талијанима за овакво држање и да онај део аустриске штампе, који жели политичко приближење Аустрије Италији, од тога, прави велики капитал. T D-r VLADAN DJORDJEVIĆ

l. Njegova neuspela borba s radikalima.

Dr. Vladan je bio tri godine neprekidno Ministar predsednik kraljevine Srbije (od 1807. do 1900. godine), ali je on bio zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem duže vremena najnepopularniji čovek u Srbiji. Obojica su, međutim, bili ljudi, kojima, u pogledu književne kulture, nije bilo ravna. Nepopularnost obojice došla je usled njihove političke delatnosti. Da bi se to što bolje razumelo potrebno je da bacimo |edan kratak pogled na političko stanje kraljevine Srbije pred kraj devetnajestoga veka.

Narod u Srbiji. robovao je 450 godina Turcima. Početkom XIX veka oslobođena je srpska država, ali ne i srpski narod. Na mesto turskih zulumćara došli su srpski činovnici, čije držanje u mnogom pogledu nije bilo mnogo bolje no ono turskih siledžija. Srpski narod je oslobodila radikalna stranka. Ona ga je načinila nosiocem suverene vlasti u njegovoj državi... „Fukara”, kako su nazivali Srbina Turci, a i jedan veliki deo državnog činovhišiva obnovljene Srbije, udružena sa nižom inteligencijom, povela je krstaški rat protiv činovništva sa lozinkom „narod je izvor i utoka vlasti”. Na čelo otpora radikalnom pokretu stavio se sam krali Milan, jedan od najnesrećnijih vladalaca. Neka nam je dopuštena ova ne baš najlepša figura radi obeležavanja situacije u kojoj se nalazio krali Milan za vreme svoje vladavine. On je bio zec, koga su gonila dva prvoklasna lovačka psa. Prvi je bio Nikola Pašić, brz, okretan i neumoran. To je bio chien de chasse. Drugi je bio Jovan Ristić, chien de garde. Dos je Pašić gonio kralia Milana, Ristić je imao za dužnost da pazi da ovaj ne preskoči slučajno na rusku teritoriju. Kod takve situacije kralj Milan je mislio da će najbolje učiniti ako ode pod

zaštitu Austrougarske. To je bio uzrok propasti njegove dinastije. Da je krali Milan bio toliko mudar da se napregne i u prkos pažnje Jovana Ristića uskoči u naručje bratske Rusije, ko zna kako bi izgledala docnija istorija Srbije — s obzirom na to da je krali Milan po svom temperamentu i gledištu na način vladavine morao biti vrlo prijatan autokratskoj Rusiji.

Kralj Milan je vrlo brzo kapitulirao u borbi sa radikalima (1889. godine) — možda ne zbog toga što je izgubio borbu, koliko zbog svojih rastrojenih živaca. On se do svoje smrti nije pomirio s radikalima. delimično zbog toga što je bio i suviše gord a delimično što je bio još više nepoverljiv. Abdicirajući na presto on nije predao vlast radikalima već liberalima. Politički to je takođe bila velika pogreška. Liberali su već onda bili samo jedna istoriska kategorija, sa jednim genijalnim iaktičarom na čelu. Međutim radikali su bili ceo narod. To je samo produžilo ustavnu borbu. Možda je sa gledišta interesa kralja Milana to bilo momentano pametno da upregne liberalnu stranku u borbu sa radikalnom stihijom, on da se skloni sa poprišta da se malo pribere i ponova spremi za borbu, jer je sa radikalima ratovao sve do svoje smrti. Zahvaljujući svom ogromnom uticaju na svoga sina Aleksandra on {e sve do njegove ženidbe bio rešavajući u politici kraljevine Srbije. Njegov politički program bio je vrlo prost: u spoljnoj politici naslon na Austrougarsku, a u ипштаšnjoj rat protiv radikala. To se najbolje ogleda na kratkom pregledu vlada kraljevine Srbije: od 1889. do 1900. vidimo da se smehjuju reakcionarne vlade sa radikalskim i obrnuto. Čas je pobeđivio krali Milan, čas radikali. 1 |

Mnogobrojne je krasne sinove kraljevine Srbije