Народно благостање

6. децембар 1930. ____

соки државни чиновници и т. д., писало је у часопису, који је издао одбор за организацију конгреса. Наша је штампа редовно објављивала многобројне коминикее, које је достављао организациони одбор. Ни наши поданици нису могли да фале на тој међународној приредби, на којој се, по већини присутних, могло мирно да говори мађарски или грчки. Ми истина нисмо слали министре, а ни парламентарце — пошто их немамо више на лагеру, — али је зато улетшао конгрес својим присуством г. Јосиф Најман, „водећи директор Босанске индустријалне и комерцијалне банке, Загреб“. Ми жалимо што немамо могућности да у исто време донесемо и његову слику — ради очигледне наставе.

Тако изгледа ствар с лица. А ево како изгледа с наличја.

Пред нама се налази пресуда берлинскога суда, изречена 8. новембра т. год. „у име народа“, како почињу све немачке пересуде, а у којој се између осталога вели :

„Суд се уверио да противници конгреса, који на њему нису ни учествовали, имају у рукама 80 од сто целокупне информационе службе у Немачкој и да следствено без њих конгрес ни у ком случају не може да има име ме ђународни ни светски, Исто је тако утврђено да главне при-

вредне организације, па чак и стручне организације инфор-'

мационе службе у Аустрији, немају никакве везе са тим конгресом. Начин на који је сазват конгрес чини утисак да су сазивачи вршили једну врсту нелојалне конкуренције према великим информационим подузећима Аустрије и Немачке. " Лепе жеље које је савезни председник Миклаш учинио конгресу не значи ништа; то је одговор на поздрав али је важно да су у међувремену и он и министар трговине иступили из почасног председништва друштва, пошто су сазнали како стоје ствари. Међ организацијом сазивача налазе се и такви који су за последњих пет година морали да полажу код суда откривајућу заклетву — на захтев њихових поверилаца. Тако исто тачно је и то да на конгресу није учествовало ни једно американско, енглеско ни француско велико информационо подузеће. Најзад је тачно да су ве лика немачка и аустриска подузећа већ изјавила да она немају никаквог додира с тим конгресом из простог разлога што имају и сувише поштовања према себи и што би то значило губитак у престижу. Суд налази да је то сасвим у реду и да би учешће на једноме светском конгресу, који се не може да узме озбиљно, за личност од великог гласа било губитак у престижу“.

Пресуда се преводи на грчки, мађарски и пољски, како би је могли читати сви учесници конгреса.

Ima momenata kad ni uredništvo „Narodnog Blagostanja” nije u stanju da razdvoji lični od opšteg kriterijuma. To je slučaj sa g. Savićem. Ima pitanja u kojima se mi nikad ne možemo osloniti s njim, ali u koliko se više razilazimo, u toliko ga više volimo. G. Savić je sagrađen od jednoga jedinoga štofa. Zabluda je mišljenje, da je to užički specijalitet. To je čisto individualno. On nikad nije išao stazom ,koju ви drugi utapkali, već stalno sam sebi krčio puta. On zna zašto ima glavu. On je i od ostalih svojih organa umeo da čini izvanrednu upotrebu naročito od jezika. Prema našim :informacijama on ne ide u penziju iz stručnih razloga. Upravo zbog jedne scene, koju je trebalo uhvatiti gramofonski. U toliko je veća šteta! Ali ko zna šta nosi dan a šta noć. Mi mu želimo dobro zdravlje kao i do sada, a ova penzija može ispasti samo jedan koristan odmor, jer nikakva sila ne može namorati g. Savića ma nerad.

'Penzionisanje g. Milivoja Savića

R=

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 771

Дражу Павловића и Вељу Вукићевића убила је незахвалност њихових некадањих политичких другова. Незахвалност политичара толико је силна, да њезина жртва није у стању да је одвуче собом у гроб. Кад би Вукићевић устао и прочитао своје некрологе поново би се вратио у гроб. Људи око „Народног Благостања“ нису никад били близу пок. Вукићевићу, али сматрају за дужност да га поставе у нашој политичкој историји на место које му припада. ј Веља Вукићевић

Вукићевић је био можда једини послератни радикалски политичар који се није грчевито хватао за министајски положај, који је био готов да га напусти и онда кад се тражила од њега само „морална жртва“, жртва убеђења. Он је два пута поднео оставку на положај министра : једалпут кад влада Пашићева није хтела да прими његов предлог о укидању гимназија, којих је било несразмерно више према основним школама, а иза којих су се крили утицајни политичари. Он је жртвовао министарски положај за свој

просветни програм. још је похвалније његово оступање са

положаја министра да би омогућио коалицију са Радићевцима. Са гледишта демократског влада Веље Вукићевића је исто тако реакционарна као и све раније радикалне владе. И његова је влада вршила насиље на изборима као и оне раније. Али је Веља Вукићевић претходник данашњег режима у погледу национално-политичком ; он је први радикал који је објавио рат великосрпству у корист југословенства. Он је први радикал који је образовао тада искрену коали-

циону владу. Због тога је имао великих тешкоћа у странци,

пошто то није било гледиште странке. Он је први радикал који је искрено прихватио искрено пружену руку двеју политичких странака Југославије, које су радикали квалифицирали као грађане другог реда, као парију : Муслимане из Босне и Херцеговине и Словеначку пучку странку. Веља Вукићевић је први скинуо с дневног реда у домаћој и страној штампи питање „сепаратизма“ босанских муслимана и словеначке пучке странпе.

Преко владе В. Вукићевића остали су гг. Д-р Антон Корошец и д-р Мехмед Спахо стубовима југословенске др-. жаве. Преко владе Веље Вукићевића дошао је за потпретседника најделикатније институције у нашој земљи „Одбара за Народну одбрану“ г. д-р Антон Корошец кога су радикали дотле гурали у све могуће непатриотске комбинације, Веља Вукићевић је први открио преплашеним и у неповерење »натераним несрбијанским елементима Југославије топло и добро шумадиско срце.

Проучавајући емиграцију преко океана у 1929./1930. години, наишли смо на податке о Југославији, који по тачности својој и по начину на који се објављују, морају узбудити и најмирнијега грађанина Југославије. Од како је Америка почела да отежава емиграцију радника, Канада је постала једна од врло важних имиграционих земаља. Она је примила у току 1929./30. године 163.288 страних радника. Емиграциону статистику објављује стручни лист „Те Лабор Газета“. У броју од маја 1930. године објављено је да је у Канаду емигрирало 771 Хрват, 7 Далматинаца, 921 Југословен. Ми би смо разумели да су припадници појединих држава означени по племену, а не по припадности држави (што је пак за циљеве за које се објављује статистика потпуно неупотребљиво. Али да у Југославији живе Хрвати, Далматинци и Југословени, то је врховна бесмислица. Или живе Хрвати, Далматинци, је-