Народно благостање

20. децембар 1930.

privrede.. U javnosti-je već u veliko bila povedena kampanja protiv visokih cena. Tim povodom oslovljava industrijalac po-

_--- НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

ljoprivrednika ovim rečima: „Neosporno da smo se i suviše Vi-

soko popeli; učtivost mi nalaže da Vas pustim pre mene: izVOlite sići prvo Vi”. Poljoprivrednik odgovara najučtivije: „Samo posle Vas.” U sličnoj situaciji sad se našla vlada sa svojom politikom nadnica i indusrija sa svojom politikom cena. Vlada, valida sledeći maksimi da pametniji popušta, pošla je prva, ali je tražila formalno obećanje industrije da će ona sići za njom. Industrija je na to dala svečano obećanie i na ime foršusa dala je ona smanjenje cena uglia za 6%. Na to je odmah sledovala vlada sa svojom intervencijom kod nadnica metalne industrije, gde je, zahvaljujući presudi izbornog sudije, odlučeno smanjenje za 3% odmah, a 5% 1. januara 1931. godine. Zatim је došla uredba od 1. decembra, kojom se smanjuju plate činovnicima za 6% i izvesne poreske stope. Prema nezadovoljnim radnicima i činovnicima vlada je stalno podržavala tezu, da se smanjenje nadnica i plata neće osetiti zbog toga što će pasti cene svima ostalim proizvodima i drugo da će io smanjenje izazvati polet konjukture. Teza je bila jasna i ubedljiva. Samo jie u njenom izvođenju vlada naišla na nesavladljive teškoće. Baš je to povod da se malo duže zadržimo na ovom pitanju, jer ono najbolje ilustruje kako је parola smanjenje cena u praksi jedan od najtežih problema sa kojima se državna vlast ima da pozabavi.') Tako na primer kod sniženja koštanja života, gde najglavniju ulogu igraju životne namirnice, vlada je stala pred problemom sniženja cena poljoprivrednih proizvoda.

Na odnosni predlog Ministra rada odgovorio je njegov kolega Ministar ishrane g. Šile na vrlo originalan način : predlogom povećanja i uvođenja novih carina na stočnu hranu, mleko i mlečne proizvode. Zavalivši se ovako u ćorsokak vlada je mislila da. će koliko toliko.da iskupi svoje obećanje, ako se baci svom silom na pitanje smanjenja marže trgovačke dobiti. Ovih dana se vodi borba u toj oblasti; traži se da trgovac smanji svoju zaradu.

Kad se vlada obratila ponovo industriji, pošto je izdejstvovala smanjenje nadnica u najvažnijim industriskim granama, naišla |e na promenjeno raspoloženje. Industrija naime tvrdi da |e smanjenjem nadnica uspostavljena ravnoteža produkcionih troškova, |er su cene industriskih proizvoda bile i suviše niske prema nivou nadnica. Sad je to dovedeno u ravnotežu. Tako na primer pretstavnici ugljene industrije tvrde da oni danas. prodaju ugali sa jednom maržom gubitka po toni. Istina na suprot tome ustali su razni sindikati sa punom dokumentacijom u rukama i dokazali da, na protiv industrija zara-

đuje više maraka po toni. Željeznice, koje su autonomne, odgo-

vorile su da je smanjenje nadnica i izvesnog građevinskog ma– terijala. paralisano smanjenjem prometa. Gvozdena industrija na primer jesenas je pregovarala s vladom, da li će oboriti cene gvožđu u šipkama za 20 ili 15 maraka. U međuvremenu se pojavila vrlo povoljna konjunktura za izvoz toga artikla u inostranstvo. Industrija sad tvrdi da će se izvoz kompromitovati ako vlada bude i dalje insistirala ma smanjenju cena. Uostalom iz naročite pažnje ona bi bila gotova da smanji cenu ne za 15 ili 20 maraka već za — 3 marke...

Vlada je dakle srela na mnogim fačkama veliki otpor u svojoj akciji; međutim ona na fom putu ne sme da stane. Istina da je koštanje života opalo u toku 1930. godine. Ako se uzme na pr. januar 1930. godine za 100, onda koštanje života iznosi u oktobru mesecu svega 95,8. Ali je to nedovoljno.

O sniženju cena u Nemačkoj se sve više govori i piše. Teme se već dokopali i satiričari. Ovih dana je jedan duhoviti

1) U Italiji se naišlo na iste teškoće, ali se one tamo uklanjaju paušalno: Milicija interveniše, a kvota smanjena određuje se od oka. Tako se može brže postići obaranje cena; ali je ono posve neravnomerno — fe nepravično.

Страна 805

konferansije u prvom berlinskom kabaretu na genijalan način objasnio stanje problema sniženja cena:

„Mit dem Preisabbau, meine Herrschatten, ist es so: Einen Preis erhšlt, wer vom Abbau etwas merkt”.

Будући рат је све чешћа тема разговора на улици, у кафани и где год се неколико људи састану. Има много људи у Америци и Европи, који сматрају да ће још на пролеће избити рат. „Народно Благостање“ ће кроз кратко време објавити низ чланака, у којима ће се проучити све околности које говоре за и против рата у скорој будућности.. Г. Бријан је први осетио значај те нове заразе „страха од рата“, због тога је на летошњој конференцији у Женеви изјавио енергичније но што је то. његов обичај „док сам ја на овом месту, рата неће бити“. Г. д-р Војислав Маринковић је имао срећну идеју да на банкету Удружења банака, 30 новембра узме ту тему за предмет своје здравице. „Народно Благостање“ је пре неколико месеци у чланцима под насловом : ,„Трговинско-политичке комбинације за поправљање цена пољопривредним производима“, истакло особину г. Маринковића, да с времена на време баци дипломатске окове и да на неувијен начин каже голу истину. На банкету није говорио Министар спољних послова, већ чевек који посматра светско-политичке догађаје и размишља о њима.

„Ми имамо мир али немамо спокојства, казао је г. Маринковић. Страхује се од новог поремећаја мира и нових авантура и катастрофа. Ми продужавамо да мислимо на стари начин“. То није ништа чудно ; кад је у питању лична безбедност и лично спокојство човек остаје непромењен кроз све фазе цивилизације. Али оно што је нарочито интересантно у говору г. Маринковића то је анализа чињеница, које потхрањују тај страх од претстојећег рата.

На првом месту налази он да се и сувише песимистички тумаче учестани састанци Министара разних држава. При томе свакако мисли он на одлазак Венизелоса у Ангору, Ружди беја и Литвинова у Рим, Бетлена у Берлин и т. д. То је послератни начин свршавања међународних питања, казао је г. Маринковић, за разлику од предратне методе преко дипломатских претставника. Кад Министар потеже пут од стотине хиљада километара из једне државе у другу, не значи да се ради о ванредним стварима, које се не би могле свршити дипломатским путем.

Други разлог налази г. Маринковић у повишеном тону, којим се говори још данас, дванајест година после рата, а који је постао за време рата.

Трећу чињеницу формулише г. Маринковић следећим речима :

„Поједине владе и режими који имају тешкоће у унутрашњој политици, поједини политичари који желе извесних успеха у унутрашњој политици злоупотребљавају спољну политику ради добијања ефекта у унутрашњој политици. То показује слабост тих режима којима је потребно непрестано да се убризгава камфор да би се могли одржати. Го има врло неповољно дејство на општу политичку ситуацију, на мир и спокојство појединаца“. Као четврти разлог наводи г. Маринковић чињеницу да се на међународном форуму јују само они који су незадовољни. Задовољни се ређе чују.

Мало је њих знало 30. новембра да је г. Маринковић дигло десет дана после тог говора имао да учини дипломатски пут у Атину. Како је сличним путовањима нервозно, раздражљиво и сензацији склоно јавно мнење Европе приписивало далеко — и дубокосежни значај, онда је било више но вероватно, да би се тај пут г. Маринковића на сличан начин. коментарисао. Нове међународне политичке комбинације за-;