Народно благостање

21. март 1931,

В. Бајкић

ТРГОВИНСКО-ПОЛИТИЧКИ

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 177

ас

беизну

ПОГЛЕДИ

д-ра ВОЈИСЛАВА МАРИНКОВИЋА.

(Други чланак).

Т. г. дер Маринковић напушта либералну доктрину.

Г. д-р Маринковић је у свом говору јасно и раз гсветно изнео разлоге због чега су препоруке економске конференције 1927. године неизводљиве. Разлог је што су оне постулат либералне класичне школе, која „захтева да, се ствари пусте саме развоју догађаја. Међутим ово је неправо, јер се обично све свршава, на штету слабијих. Одлуке економске конференције, казао је г. д-р Маринковић, имају основну грешку што не воде рачуна, о томе да ван економских чинилаца, постоје политички и социјални.

Не може се порећи основаност горње критике либералне школе. Економски живот је борба, у којој најлакше подлеже економски слабији, или вулгарно речено слабији. То потврђује целокупна, економска историја, — због тога, је либерална доктрина свуда напуштена. |

( правом истиче г. д-р Маринковић да постоје у друштвеном животу још и социјални и политички фактори и импондерабилије поред економских. У обиму националне привреде, у односу између индивидуа, то се нарочито јасно испољава. Ко има у рукама власт или може да утиче на њу, увек је јачи у економској борби. Историја нам показује да, је радништво знатно побољшало свој положај у економској борби — преко власти. То смо доживели још пре рата у Аустралији, која је прва имала чисту

радничку владу. Данас постоје државе које отворено;

признају, да су код њих наднице и сувише високе — при најкраћем радном времену — и да је то дошло отуда. што су радничке организације имале потпуно и делимично власт у својим рукама.

Исти је случај и са социјалним фактором. И он може да утиче на економски положај. Том се сазнању има да захвали постанак организације економски слабијих. Раднички синдикати су услели да силно побољшају положај радништва према, послодавцима. Помоћу синдиката, они су успели да прибаве важност колективним уговорима, најомрзнутијој институцији од стране послодаваца.

П. Еклектизам г. п-ра Маринковића.

Очигледно је да г. д-р Маринковић напушта либералну доктрину Као надионално-економски систем. Ако би му се за ту идеолошку преоријентадију желело да учини какав прекор онда би био Једино могућан тај да је то требао раније да учини. Економски слабијег треба држава да штити, у колико то не могу да ураде организације. Али то још не значи да је он прекршио са либерализмом у области спољне трговине. Из његове аргументације против либералне доктрине може се логички извести закључак, о његовој противности слободној тртовини као спољашно-трговинско-политичком систему из разлога што је ова заснована, на, специјалном аргументу, познатом под именом „аргумент слободне тртовине или „теорије упоредних трошкова“ — какд

су га називали економисте класичне школе. Олободна, трговина, је чедо либералне доктрине, али она није нераздвојно везана, за њу. Њу на пример данаа практикује Данска, земља којом владају данас со“ цијалисти а доктринарно њезини највећи противници. Напуштање либералне доктрине од стране г. д-ра Маринковића, данас кад је спољна трговина област, са које, по тврђењу великог броја струч њака, долази светска, економска, неман, и у којој ће се имати да се реши економска, будућност народа, за нас је важно да, знамо какво је трговинско-политичко вјерују г. д-ра Маринковића.

Из његовог говора видимо да је он противан

предлогу смањења, царинских баријера, из чега се да

извести да је присталица заштитне политике. Међутим у његовом говору нема, ни једне речи, којом би се утврђивало његово припаднилнтво протекционизму. . Он своју опозицију предлогу г, Хендерсона. 0 смањењу паринских баријера заснива на двама аргу“ ментима — једном општем а другом специјалном. Општи аргумент се односи на, тврђење да, ће се смањењем царинских баријера излечити економска криза. Г. д-р Маринковић вели да је економски живот и сувише компликован да би се економска криза могла. лечити једном формулом. Потребне ву компликоване солуције, морају се наћи практична срететва, за, решење економских и царинских европских питања. Неминовно ће доћи до једне европске уније, али када се о томе говори мисли се да ће односи међу свима члановима, бити једнообразни према једној универзалној шеми. Тако се не стварају трајне ствари. Све што је у историји трајно није било резултат унапред одређеног циља, него ре“ зултал напора, искусних људи, који су мало по мало изграђивали велике ствари. Ја мислим да се не варам кад верујем да ћемо ми успети да, створимо једну европску унију која би у најмању руку била слична британској унији. Изналажења лека економској кризи не може се поверити претставницима, великих сила, нето људима искусним и опробаним у које можемо имати поверења. Ми препоручујемо да се створи спепијалан комитет који би нашао не један кључ него који би фабриковао много кључева који би могли отварати све браве неопходне економском раду и просперитету.

Као што из овога, видимо г. д-р Маринковић не пледира, за заштитне царине, али с друге стране он не побија гледиште да су заштитне царине узрок светској привредној криви. Његово је мишљење да за привредну депресију не може бити један једини лек. Оно кулминира у тврђењу, да се само помоћу многобројних и разноврсних средстава и то већином практичне природе може лечити привредна криза. Лекови практичне природе показују, да г. Маринковић не мисли да се у догмама и догматским теоријама, као што су слободна, тртовина и теорија, протекционивма, не може наћи лек. Значи да г. Марин-