Народно благостање

Страна 200

У. Заштита без царина.

Ређајући горе разне заштитне мере појединих држава, ми смо поред царина указивали и на друге чисто унутрашње мере, али које често јаче дејствују но највећи царински ставови. Кад на пример једна држава пропише да се не сме лети брашно другојаче но да се да 90 или 95 од сто домаће провенијенце, онда је то толико исто колико и забрана увоза, јер се пшеница не увози за друго него да се од ње прави брашно. Исто тако дејствује као забрана увоза пропис да се код свију потрошача на које држава има утицај морају куповати производи искључиво домаћег порекла. А од 20 разних мера те врсте најопаснији су монополи увоза. Зато служи као најбољи пример немачки монопол увоза кукуруза. У нашем говору држаном на аграрној конференцији у Бечу 18. о. м. казали смо да је та одредба брутална повреда трговинских уговора. У сваком трговинском уговору пише да се монопол увоза за један артикал може увести само под условом да он обухвати и домаћу производњу истог артикла. Ко хоће монопол увоза кукуруза, тај мора да уведе и монопол трговине кукурузом у унутрашњости земље. Немачка то није урадила. Како пак монопол увоза једног артикла значи забрану увоза истога за свакога сем за онога који има монопол, онда излази да је монополом увоза повређен трговински уговор, јер је уништено право увоза огарантовано посебно везаним царинским ставом за дотични артикал. Кад је закључиван уговор између Југославије и Немачке онда је везани став на кукуруз Југославија скупо платила противконцесијама. Увођењем монопола кукуруза Немачка је одузела нама ту концесију и шта више то наше право даље продаје. Тако Немачка тражи од државе од које купује кукуруз да она од ње купи одређену количину робе. Тако је на пример Румунија морала купити пољопривредне машине. Нама је непојамно зашто с наше стране није уложен нај:енергичнији протест против увођења монопола увоза кукуруза. У. Закључак.

Царински ставови на пољопривредне производе достигли су баснословну висину. Царина па пшеницу у Немачкој износи 337 динара односно 250% од цене на светском тржишту. Поменуте унутрашње мере су равне забрани увоза, тако да се човеку намеће питање како се уопште могу још да увезу извесни артикли у земљу високе аграрне заштите. Међутим тај покрет није завршен. Ми ћемо имати до јесени ситуацију да ће велики број аграрних производа доћи у немогућност да се увезе у извесне државе, а у колико буде извоза ићи ће преко државних организација. То се не може извести за: индустриски увоз,

У току 1930. године југосточне аграрне европске државе увиделе су куда води аграрни протекционизам. У лето прошле године казао је г. д-р Маринковић једном новинару, после састанка Мале Антанте на Штрпском Плесу, да ми не можемо чекати на остварење европске уније, већ да морамо тражити бржег лека. А тај је, по његовом мишљењу, економска Мала Антанта. Мало после тога закључен је уговор о царинском савезу са Румунијом, као почетак остварења економске Мале Антанте.

Затим је прихваћена идеја преференцијала за житарице и брашно као излаз за бар те врсте производа. Као средство за постигнуће тог циља био је аграрни блок југоисточних држава. То је била друга комбинација на коју се полагала велика нада, према интервјуима одговорних држвника, али која. је такође остала без икаквог успеха. Данас се може сматрати аграрни блок још једино као прилика да бирократија односних земаља направи с времена на време ларму по новинама и пријатна путовања о државном трошку. Како може бити говора о даљем постојању аграрног

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

0 Бр. 13 блока, кад су две државе у његовом саставу у међусобном царинском рату 2 | |

Стојећи тако пред двема пропалим комбингцијама, нотирајући свакодневно пад цена пољопривредних производа и подизање царинске баријере за агарарне производе у Средњој Европи, дошли смо до момента објаве уговора о немачко-аустриском царинском савезу.

Ми не можемо знати каква ће бити будућност тог уговора. Може и он ући у списак пропалих комбинација, али може лако да дође до остварења регионалних трговачких уговора између Немачке и Аустрије, а затим и Мађарске. Велико је питање да ли ће томе приступити и Италија, пошто се она на свима досадањим конференцијама показала противницом преференцијала и регионалних уговора. У случају да се оствари ма каква врста специјалног уговора међу државама у Средњој Европи, које увозе аграрне производе, настаје питање шта бисмо ми имали да радимо 2 То се питање намеће и без тога, пошто при оваквој трговинско-1олитичкој ситуацији у Средњој Европи идућа јесен може бити

горка и тешка. Трговинско-политички ми смо укопчани за“

Средњу Европу, као што смо то горе цифрама показали. Олакшање увоза наших производа у Средњу Европу значи подизање нашег народног благостања, а отежање увоза значи наше осиромашење. О нашим економским интересима споља нема никакве двојбе. Немачка, Чехословачка и Аустрија државе су које морају увозити бар у догледној будућвости много више аграрних производа но што ми имамо за продају. Ако Немачка и Аустрија буду успеле да одрже царинску унију, онда би последица прописа, по коме се имају изједначити њихове царине, била та да би аустриске аграрне царине биле подигнуте на висину немачких, а то је за неколико стотина процената. Ми бисмо у том случају имали да бирамо између царинског рата и тако рећи безцаринског увоза. |

Наши пријатељи: Француска и Чехословачка немају апсолутно никаквог интереса према тој царинској унији, Француска је земља која је сама себи довољна, а Чехословачка извози у свих пет делова: света.

Средње-европски царински савез са Немачком био би чак штетан по Чехословачку.

Наш политички интерес везује нас за државе, чији је економски интерес према Средњој Европи потпуно противположени нашем, Ето то је огромна дилема у којој се налазимо ми и Румунија. То је огроман проблем који у овој години имају да реше наша и румунска влада, — свака 34себно или заједно. |

Ми држимо да можемо стати код ове констатације, јер после ње није тешко одредити пут којим се има ићи.

У првом чланку смо писали да не можемо веровати, да Немачка није предвидела ефекат објаве уговора. Још мање је вероватно да је њој равнодушно држање фФранцуске. Из тога смо извели закључак да Немачка жели да постигне циљ, који за сада не видимо јасно.

Али је тактички Немачка погрешила. Ако је њој стало до што ширег царинског савеза — до европске уније — онда би много мудрије било да се прво обратила Југославији и Румунији, а да приступ Аустрије остави за доцније. Понуђене државе би биле доведене у дилему да одбију или приме. Прво.не би смела да рескира ни једна влада. Оне би се одмах ставиле у везу са својим политичким пријатељима. Ако би им ови саветовали одбијање, онда би имали за дужност да им пруже еквивалентну комбинацију. Како је то пак искључено, не би друго остало, до да се са својим пријатељима споразумевају о гарантијама да царински савез не: добије никакво политичко. обележје и —

да и саме уђу у исти. Xe