Народно благостање

-2, мај 1931.

_ НАРОДНО

opadanje nezaposlenosti zbog toga što bi se brzo pretvorila u jednu međunarodnu birokratsku ustanovu koje gutaju mamutske sume, koje bi se mogle da upotrebe produktivno.

· Još je interesantniji onaj drugi deo plana lečenja nezaposlenosti pomoću međunarodne organizacije javnih radova. Evropa treba u najkraćem vremenu da dobije čitavu mrežu novih puteva za automobile u svima pravcima i ogromne nove vodene puteve. Što se liče poslednjeg ne znamo da li je Među narodnom Birou Rada poznato u saobraćajnoj politici kurentna istina da se veštački izgrađeni vodeni putevi bezuslovno ne rentira|u. Uostalom još je mnogo država u Evropi u kojima još nije rešeno mitanje da li je uopšte dužnost države da leči nezaposlenost. Mi smo svedoci velike opozicije koja se pojavljuje u svima zemljama čim objave odnosne vlade nameru da putem javnih radova leče nezaposlenost. Kod takvog stanja stvari KO može očekivati da će države dobre volje da mobiliziraju pOirebna finansiska sretstva za izgradnju međunarodnih veštačkih objekata, kad se za to još ni kod kuće nisu odlučile? Zato bi bilo potrebno osećanje međunarodne solidarnosti, o kakvom u Evropi ni traga nema. Za danas je obična pojava da države nemilosrdno ratuju protiv pokušaja inostrane nezaposlenosti i nezaposlenih radnika da u tuđoj zemlji dođu do posla. Uostalom Evropa ima i suviše malo kapitala da izgrađuje luksuzna saobračajna sretstva, pošto su ona za zadovoljenje svakodnevne potrebe u Evropi već izgrađene.

U svakom slučaju Međunarodni Biro Rada dobio je u vremenu, a svaka protekla godina kod njega znači prihod od punih 100 miliona dinara — koliko iznose doprinosi evropskih naroda toj gospodarskoj ustanovi.

| —<—<=S=Kz=O=== (а гледишта ' коњунктуре прошла година била је интересантна што су цене на велико знатно пале, док су цене на мало остале далеко изнад њих. Та ситуација отворила је проблем о маказама цена на велико и на детаљ, односно о факторима, који поскупљују производе на путу од трговине на велико ка трговини на детаљ. На то се питање неминовно мора да одговори у Енглеској Немачкој и Италији, које су прогласиле обарање цена за једно од оруђа сузбијања опште привредне депресије. Широки кругови публике не знају колико је знатно учешће трошкова трговине у промету добара. У Немачкој је утврђено да половина целокупног националног. дохотка иде преко тезге трговца на ситно. При констатацији тога стања прва идеја је била да трговац на мало страховито много зарађује и да према томе власт треба да се окоми на те велике зараде ради постизавања нижих цена. Али су детаљна истраживања и анализе показале да је то велика заблуда и да трговци на мало немају никакве велике зараде. Целокупна разлика, управо маказе цена на велико и на мало долазе само отуда што су огромни трошкови који стоје на путу од трговине на велико до потрошача. Концентрација која је у индустрији проузроковала велике уштеде, у трговини на мало није могла да има то дејство. Очекивало се на пример да ће велики магацини односно концентрација трговине на ситно у великом подузећу смањити трошкове. Али се то није испунило. Утврђено је да код великих магацина трошкови нису могли да спадну прво због тога што они морају држати велика стоваришта а то проузрокује знатно повећање кирије и камате. Друго што морају имати потпуно школован персонал који мора бити добро плаћен. А што је најглавније показало се да и велики магацини морају изићи публици на сусрет у погледу излагања, подешавања робе и т. д. а све то проузрокује знатне прошкове. Утврђена је невероватна ствар да су стални трошкови у трговини много већи него у индустрији и да износе две трећине

Нов проблем !

ВЛАРОСТАЊЕ Страна 271

свију трошкова. Ето због тога нису цене на мало следовале ценама на велико. Излази из тога да би државна политика имала за задатак да ратује против сталних трошкова у трговини, а не против уображене велике добити трговаца на

мало. Лок је индустрија за последњих 20 година успела да

изведе колосално смањење трошкова, дотле они у трговини, нарочито на мало, и данас стоје на истој висини на којој су били и пре 20 година. Ето то је проблем коме је обраћена велика пажња нарочито у Америци и Немачкој, двема државама које су најдаље отишле у рационализацији индустрије. Тамо су наука и пракса уложили све снаге у изналажењу начина смањења трошкова у трговини на мало.

Jedna od velikih promena и jedan glas iz Amerike pro- svetskoj privredi posle rata je tiv protekcionizma prelazak Severo -a merikanskih država iz reda dužnika u red

иштинешитисикасишиестиештттетишетти о раџа poverilaca. To je imalo veliko dejstvo na njezin trgovinski bilans, jer dok je bila dužnik, ona je viškom svoga izvoza t. |. aktivnim trgovinskim bilansom plaćala svoje dugove; dok bi sada posle rata trebala da ima pasivan trgovinski bilans. Međutim stanje odmah posle rata ne odgovara tome teoriskom postulatu, iz razloga što se tada odigravalo vrlo veliko i dalekosežno deplasiranje kapitala. Amerika je odmah posle rata mnogo više izvezla kapitala no što je bilo njezino potraživanje za kamatu. 'Ali u poslednie vreme ta je struja kapitala u inostranstvo prestala i počeo da dejstvuje prenos kapitala iz Evrope u Ametriku. To je izazvalo pojavu pasivnog trgovinskog bilansa. Međutim umesto da bude prim-

ljena ta pojava u Americi kao prirodna розјефса ромешаског .

svojstva, dočekana je sa najvećim uzbuđenjem, oglašena je za veliko nacionalno zlo i sletstveno pokušava se da se visokim zaštitnim carinama umanji uvoz i time dovede trgovinski bilans u ravnofežu.

Protiv toga je najenergičnije ustao jedan od najaktivnijih i najuglednijih ekonomista u Americi Bendžemin Endersn, |edan od direktora Čez Nešnel benk. U jednom predavanju, koje je održao u Društvu za spoljiau politiku, on je kazao da države poverioci imaju to preimućstvo nad ostalim državama da mogu više da troše nego što proizvode. Amerika se nalazi u položaju kapitaliste i sasvim je prirodno 510 ona više uvozi nego Što 7702.

Za izlaz iz današnje privredne depresije, u kojoj se паlazi Amerika, postoje dva načina: prvi je da reducira svoju nacionalnu proizvodnju na veličinu svoje nacionalne potrošnje. To ie jedan vrlo težak put, skopčan sa velikim potresima. A drugi način bi bio prilazak slobodnoj trgovini. U tom slučaju Evropa bi mogla više robe da proda Americi, te bi logički više robe morala da kupi. U Americi postoji hiperprodukcija u poljoprivrednim proizvodima i industrijskim, koji se proizvode u masi. U Evropi vlada hiperprodukcija u rafiniranim, finalnim ртодикtima. Kad bi Amerika svoje carine oborila, nastala bi prirodna razmena viškova između Amerike i Evrope. To je mnogo ргrodniji put no što je redukcija proizvodnje. Jer kad se problem posmatra sa gledišta potreba, onda je uopšte nemogućna hiperprodukcija. Danska i Holandija pokazuju da je taj put potpuno ostvarljiv i Amerika ne treba da dopusti da druge zemlje poču njime pre nje. Posle rata Amerika je došla na čelo država sa protekcionizmom i najdalje je otišla sa eksperimentima reguliranja proizvodnje i uticanjem na cene. Ali je ta politika bankrotirala. Pokušaj regulisanja proizvodnje potpuno je preirpeo Tijasko, kao što pokazuju pamuk, pšenica, guma, bakar i kafa. Visoke zaštitne carine nisu sprečile pasivan bilans, niti su sprečile depresiju. Registrirajući ovo gledište amerikanskog ekonomista ne možemo propustiti da na kraju ukažemo na originalni kontrast između frgovinsko-političke struje u Engleskoj, u kojoj uzima maha uverenje da je protekcionizam jedini izlaz iz da-