Народно благостање

Страна 276

НАРОДНО ВЛАГОСТАЊЕ

__Бр. 18

Министар за исхрану је тиме једним ударцем две "муве убио. Спречио је смањење царина, а потрошаче је приморао да једу леб од ражи.

Немачку пољопривреду је веома забринуо захтев социјалиста. Као компензацију она је затражила повишење царина на неколико важнијих производа, пре свега бутер и свиње. За последње тражи повишење царине од 364 на 675 динара на 100 кг. ;

Европско јавно мнење поклонило је дужну пажњу скорашњем говору д-ра Бенеша у одбору за спољну поли"тику, али на жалост само ономе делу који се односи на питање аустро-немачке царинске уније. Готово је прећутан онај део његовога говора, који је много интересантнији и много програматичнији, чисто економски, а који се односи на питање о узроцима привредне депресије и њезином лечењу.

По његовом мишљењу привредна депресија дошла је студа што потрошња није ишла паралелно са производњом, јер је производња ишла напред услед рационализације. Протекционизам је само пооштрио ситуацију створену вишком продукције преко потребе. Логички закључак, вели г, д-р Бенеш, лежи у томе, да се борба против привредне депресије окрене против хиперпродукције и против протекционизма. То се може да постигне само међународним уговорима о производњи и тржишту. Међународним споразумом на пример, сматра д-р Бенеш, да би се решила аграрна криза југоисточне Европе. Потребно је да се индустријске државе Средње Европе споразумеју колико ће која да прими аграрних производа од југоисточне Европе и по ком преференцијалном царинском ставу. Он сматра да ће индустриске државе бити готове да даду једнострани преференцијал. Исто тако се међународним споразумима има да лечи индустриска криза: регулисањем шта која земља може производити, у коме обиму и коме има да прода. То би ублажило привредну борбу на светском тржишту и било би предуслов за обарање царинских баријера.

Потребна је и сувише велика доза оптимизма па веровати, да после свега што смо доживели за последњих некслико година на међународним конференцијама и покушајима за међународне споразуме у економском погледу, може ма шта да се очекује са те стране.

У осталом и постојећи међународни споразуми у погледу производње имали су за ефекат појачање протекционизма и држање високих цена на унутрашњем тржишту. То пак није могло имати за последицу смањење, него повећање производње. Сетимо се само међународног картела гвожђа.

А што се тиче обарања царинских баријера међународним споразумом о томе свакако д-р Бенеш зна много више него ми; али то што зна не даје му права да буде и најмање оптимист,

Што се тиче лечења привредне кризе југоисточних држава, она би свакако у погледу жита могла да буде ефикасна у виду преференцијала. Само ми сматрамо да сем Немачке ни једна друга држава није вољна да пође путем једностраног преференцијала. То важи на првом месту за д-ра Бенеша.

Д-р Бенеш о узроцима привредне депресије

Međunarodni Biro Rada (B. 1. T.) u Ženevi uspostavljen |e sa zadaćom da izjednači socijalno zakonodavstvo pojedinih država u svetu i da zemlje, zaostale u pogledu socijalnih pogodaba za rad, dovede na nivo naprednih

Мика Кара

не ававенриреениуитааве Брине тера

zemalja. Time bi. se uklonila velika razlika u froškovima proiz-,

yodnje i izbegla opasnost, koja socijalno naprednim državama

preti od konkurencije država sa dužim radnim vremenom, u kojima ne postoji socijalno osiguranje. Uklanjanjem razlike u troškovima proizvodnje znatno bi bila ublažena privredna borba između pojedinih zemalja, dok bi položaj radništva u svetu bio znatno bolji.

U toj svojoj zadaći Međunarodni Biro Rada pretrpeo je totalan neuspeh. To dokazuju mnogobrojne statistike o ratifikacijama raznih međunarodnih konvencija o radu, koje su Dprovele neke svetske države. Statistika od kraja prošle godine kaže nam, da broj ratifikacija iznosi 403. Međutim kad bliže pogledamo podatke vidićemo da su najmanje države pokazale najveće oduševljenje pri ratifikacijama (kao na pr. Luksemburg, koji ih je proveo 25, Bugarska 23 i t. d.), dok veće države ili neće da ratificiraju ili to čine pod uslovom da konvencija stupi na snagu onda, kad |e ratificiraju izvesne određene države. U takvim slučajevima se izaberu obično države, za koje se unapred zna da nemaju namere da ratificiraju.

Osim toga pitanja, koja se rešavaju ratificiranim kon-

vencijama, (kao predupređenje nesrećnih slučajeva, olakšanje

uslova za ženski rad i t. d.) neznatna su prema problemu nadnica i radnog vremena, koji Međunarodni Biro Rada do danas nije uspeo da reši. Najvažnije industrijske države Nemačka i Engleska nisu do danas ratificirale konvenciju o osmočasovnom radu. Ipak se ne može poreći da je poslednjih godina učinjen veliki socijalni napredak, ali nezavisno od Biroa Rada. U Engleskoj i Nemačkoj pojavile su se struje, koje hoće da provedu sedmočasovni rad. ]I ovo nije uspeh Biroa Rada, već posledića strašne privredne krize, da bi se tako broj nezaposlenih smanjio.

'KEngleska je pre svega zainteresovana za međunarodno reguli-

sanje radnooe vremena u rudnicima. Zakon o uglju predviđa od 1. juna sedmočasovni rad u rudnicima. Engleska se boji u tom slučaju opasne konkurencije Nemačke i Poljske, koje imaju duže radno vreme. Zbog toga Ministar rudnika Šinven pokušava već duže vremena da sa ovim dvema zaključi sporazum. Pregovori se opet vode van okvira Međunarodnog Biroa Rada.

~ U svome izveštaju direktor Biroa Rada ukazuje na opasnost po međunarodnost, koja se pojavljuje zbog toga, što sve već ibroj država rešava radne probleme među sobom ne obazirući se na Biro Rada, kome posle svršenog čina ne preostaje drugo, no da izjavi svoje simpatije već sklopljenom sporazumu, koji bi i bez toga dalje postojao.

Međunarodni biro rada je sada pronašao novo polje delovanja: nezaposlenost. Time je prekoračio granice svoje kompetencije, Koja se sastoji u tome da se donošenjem socijalno-političkih mera regulišu radni odnosi, pri čemu piivredna pitanja ostaju netaknuta. Formalni zadatak pretvara on u materijalni.

Posmatraču se nameće samo od sebe poređenje sa Društvom Naroda, koje je uzalud pokušavalo da reši pitanje razoružanja pa, kad mu to nije pošlo za rukom ,ono se bacilo na ekonomska pitanja, koja se mnogo manje međunarodno mogu da reše. Predlog Međunarodnog Biroa Rada o uklanjanju пегаposlenosti, o kome se ovih dana toliko piše, u najmanju ruku je naivan. Predlaže se pre svega međunarodna berza rada, koja treba da posreduje u reparticiji rada radne snage među narodima, t. |. da sprovodi nezaposlene radnike onim zemljama koje nemaju dovolino radne snage. Po ovom planu izgleda da Međunarodni Biro Rada poznaje zemlje, koja pate od oskudice radne snage. Koliko naša pamet stiže, takve zemlje nema. AmeTrikanci ne samo da su zatvorili vrata imigracijama, već stare imigrante o svom trošku repatriraju. Isto su počele da praktikuju Francuska i Belgija, jedine dve zemlje koje su do skora uvozile radnu snagu. U ostalom ako bi se takva zemlja pojavila usled promene konjunkture u bližoj budućnosti, Ženevska berza rada bila bi i onda izlišna, pošto taj posao mogu da zbrinu s uspehom nacionalni biroi za zaposlenje radnika. Tako je n. pr. Bavarska lanjskog leta uposlila veliki broj svojih radnika u Francuskoj. Ta berza rada mogla bi imati jedini efekat da se uspori