Народно благостање

2. мај 1938.

гледишту да, је сваки килограм увевене робе једна љубазност и услуга са стране увозне државе др“ жави извозници. Овде се концесија не састоји само у регулисању царинског става, већ у сваком даљем килограму припуштене робе. Олетствено као контра концесија не тражи се само спуштање царинских ставова, већ и обавеза, да се извозна количина, робе прими, у противном се рескира да се и извоз у до тичну државу рестрингира. Другим речима. државе се реципрочно обавезују да једна од друге купе извесну количину с тим да ни једна, није држна да купи више, ни друга не сме да купи мање. То није трговинска политика. То је пословна политика, а трговинска политика. је акт суверење власти, док је пословна, политика, акт приватне иницијативе.

Ми додирујемо питање квотних уговора због тота што су они један модалитет преференцијално континтентних уговора. Истина много тежи и много револудционарнији.

Из горе изложенога излази да само Немачка може да прими неограничени преференцијал за жито и друго, да, је она. једино вољна да стипулира трговинско-политички једнострани преференцијал. (Све остале државе морају са преференцијалом увести и контингент, а то је негирање принципа слободе размене добара, уношење анархије у цене добара, и најзад пут ка совјетистичким методама, спољне трговине.

Кад би све државе дефицитарне у житу биле једна царинска област, онда би се неограничени преференцијал дао сјајно извести — увек наравно само за жито. Чак није искључено да би он могао бити једностран под утицајем Немачке која на то пристаје. Али како је пред нама више царинских области, онда, бисмо са сваком морали да уговарамо посебно преференцијал са, континтентном. (У згред да

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Стране 275

напоменемо да би систем увозница, о коме смо већ детаљније писали, био технички најзгоднији на“ чин за увођење преференцијала).

Да на крају напоменемо да двострани преференцијал комплицира ствар због тога, што нису више у питању само преоокеанске земље, које би биле погођене једностраним преференцијалом већ и све друте европске земље, које би могле претрпети штету због тога што би југоисточне аграрне државе дале преференцијал својим европским партнерима. Ту би се могло лако догодити да Белгија, Италија, Шшанија, или која друга држава уложи протест код Пољске и Румуније што је дала Немачкој или Аустрији преференцијални став за артикал, које и оне увозе.

Да, завршимо.

Према данашњем стању производње жита, у Европи преференцијал за жита може донети олакшице земљама које извозе жито, али претпостављају огромну компликацију трговачку и трговинско-пдлитичку и своде се на све веће отежање међународне размене добара, која је нама тако потребна. Ми специјално морамо да водимо рачуна о томе, да, смо ми од свих држава аграрног блока, просечно најмањи извозници жита и да тежиште нашег извоза пада, на велики број аграрних и индустриских производа Да слетствено ни у ком случају не смемо обратити већу пажњу обезбеђењу извоза жита но осталих артикала. Чак би обрнуто можда, било умесније. Али у сваком случају наша, трговинска, политика, мора пре света да води рачуна. о томе да тај комплицирани преференцијални однос, у који ћемо изгледа ући због тога што се он у последње време жели п са. једне и са друге стране, не нанесе ни најмање штете нашем извозу осталих артикала. А ми смо земља која извози такође у свих пет делова света. Сетимо се само цемента и дрвета!

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

TapuuuL_A_ALALAALLAAGIIUIIO RGIKRR RIIJIIEEU

Цена лебу у Берлину скоБорба око аграрног про- — чила је од 6,2 на 6,5 дин. по текционизма у Немачкој | Килограму. Дакле је поли-

тика немачке владе не само

спречила да пад цена жита на светском тржишту дође до изражаја на немачком тржишту, него је изазвала поскупљење најважнијег сретства за исхрану, а то је леб.

То је довело до оштрих протеста. Народ осећа да је влада зашла у ћор-сокак из којега се тешко излази. Најважнија тачка владиног програма била је снижење цена (што су неке индустријске гране провеле) плата и наднице, које су снижене за 6 до 10%. Она није могла бити спроведена, јер су аграрци покварили целокупан рачун. Политика аграрних чланова владе онемогућила је свако појефтињавање животних намирница.

У овлашћењу влади за предузимање трговинско-политичких мера постоји одредба: ако цена лебу скочи изнад просечног нивоа последњих 6 месеца, влада је дужна да одмах предузме мере ради појефтињавања истог. На темељу те одредбе социјалдемократска фракција Рајхстага затражила је од владе снижење царина на пшеницу. До идуће жетве Немачка ће морати увести још најмање 1! мил. тона

пшенице. При данашњим царинама довешће то до знатног поскупљења леба. Досада високе царине нису много утицале на цену леба, јер су домаће резерве биле знатне, а страно жито је увезено само ради примешања при производњи леба, да би му се квалитет поправио.

Министар за исхрану г. Шиле оштро се противи овоме предлогу, јер се боји да ће снижење царина пружити могућност многима да нагомилају пшеницу на складиштима, чиме би касније била угрожена његова политика одржавања високих цена. То је разлог да се понова појавило питање монопола увоза жита, у чему се слажу великим делом аграрци са социјалистима. Док први од њега виде корист због високих цена, други га сматрају једним кораком у спровођењу планске привреде. Међутим то није лака ствар. Не заводи се монопол увоза од данас до сутра. Он захтева велики законодавни рад а према томе и време. Стога је Шиле предложио компромисни пут. Да би умирио јавност намерава он да успостави нову врсту леба, који ће се продавати уз пређашњу цену од 6,2 дин. по килограму. Овај нови леб одговараће старом само по цени и тежини или му је клалитет слабији. Пекари су пристали да га производе. Нови леб, састојаће се од ражи 70%-но измлевене и примесе финог раженог брашна.