Народно благостање

30, мај 1931.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Страна 337

DVA MIŠLJENJA

O UZROCIMA SVETSKE PRIVREDNE DEPREŠIJE

— Mišljenje g. Oskara Vasermana, direk. Dojče Bank und Diskontogezelšašt, Berlin

i direkcije Sosiete Ženeral de Belžik, Brisel.

Ako se pod modom razume privremena koncentracija interesa širokih masa prema jednoj pojavi, onda neosporno imamo modtti u literaturi i nauci. U Političkoj Ekonomiji je moda svetska privredna kriza. Kao što je do pre šest godina svaki ekonomist pa i sv aki praktični privrednik, koji ceni sebe, morao da kaže i napiše mišljenje o inflaciji, tako je danas sa svetskom privrednom krizom. „Narodno Blagostanje” čini izuzetak; ono još nije imalo hrabrosti da iznese svoje mišljenje o tome pitanju. Smetaju mu naučne skrupule.

Ali izgleda u poslednje vreme da se približavamo rešenju problema. Odbačen je veliki broi hipoteza o uzrocima, a sve je manji broj uzroka koji izdržava kritiku. Tako će se na kraju putem eliminiranja od 234 uzroka зуефаке privredne krize, kako tu skoro reče g. Alebrt Toma, doći do jednog jedinog, jer je nemogtićno, po rečima g. Vasermana, da više uzroka proizvedu tako jednoobrazno i homogeno dejstvo.

Danas donosimo dva mišljenja o uzro cima svetske privredne krize. Prvo je izneo g. Oskar Vaserman, direktor Dojče bank und Diskontgezelšaft, Berlin, na ovogodišnjem zboru iste banke. Ono je zapaženo od celog svetskog javnog mnenja i smafra se za veoma us pelo. Drugo je manje zapažemo; omo se nalazi u izveštaju za

· 1930. godinu Sosiete ženeral de Belžik, Brisel.

Na prvi pogled oba se mišljenja jako razlikuiu, {er dok g. Oskar Vaserman tvrdi da postoji jedan jedini uzrok, dotle u samom početku Sosiete ženeral de Belžik veli da je nemogućno da postoji jedan uzrok, već ih mora biti mnogo. G. Vasermari dalje veli da je glavni uzrok nepoverenje među narodima, koje se nije uništilo ni posle 12 godina posle rafa. A Sosiete ženeral de Belžik tvrdi na kraju, da je repriza posla moguća jedino ako bi зе чМота оуа атпозтега пероуегепја.

Ali ako se n ovome slažu ipak fo ne znači da u tom nepoverenjti leži uzrok svetske privredne krize. Nije uzrok psihološki, niti može duševno stanje narodi da ima tako revolucionarno dejstvo na svetska privredu. Oba mišljenja navode i ekonomski uzrok, a to je s jedne strane napon proizvodnje posle rata da zadovolji tražnju za dobrima, koja je, sa tadanje perspektive, izgle dala neograničenom. A s druge smanjenje kupovne snage na-

rodš, koje je došlo iz više uzroka, kao što su de{flacija, carinske barijere i t. d.

I. Mišljenje g. Vasermana.

Privredna kriza znači napuštanje pravca u vođenju privrede, koji |e oglašen za pogrešan i traženje novog boljeg puta. Krize nestaje čim se naiđe na pravi put. Potrebno je daklem utvrditi zašto stari put ne valja, zatim pronaći nov pravac. Da istaknemo prvo da je kriza raznog oblika i raznog intenziteta, t. |. prema privrednoj strukturi pojedinih zemalja. Proučavanje posebnih kriza, ma kako da je interesantno, ne može nam rasvetliti uzroke svetske pojave. Isto je tako naivno objašnjavati krizu ovakve siline kakva je danas nedostatcima međunarodnog platežnog prometa, nepravilnom podelom zlata i t. d. To su samo simptomi bolesti, a ne uzroci. Isto tako hipoteze o uzročnoj vezi između krize i nedovoljnog priraštaja zlata i nedovoljnog kreditnog volumena ne mogu da objasne krizu, jer ti pojavi mogu u naigorem slučaju samo proizvesti restrikciju privrednog razvića u manjoj ili većoj meri. U stvari svuda su novac i kredit |{ače porasli nego produkcija i obrt. Još је besmislenije govoriti o krizi kapitalizma. Obično se kaže da је individualistička organizacija naše privrede i osustvo planskoga rukovođenja proizvodnje dobara uzrok hiperprodukcije pa prema tome i krizi. Kao dokaz za to pokazuje Rusija u kojoj ne postoji privredna kriza. Zabluda |e da osustvo privredne krize u Rusiji dolazi kao posledica planske proizvodnje. Uzrok leži u tome što je Rusija svojim režimom odvojena od svetske privrede. Ona je izolovana pa prema tome ne može biti ni zaražena. Za danas se Rusija nalazi u periodi inflacije. Ko nikad ne izađe iz kuće ne može da pokisne, ali ga za to ne može ogrejati sunce, a čist vazduh dobija samo kroz prozor. Ako kapitalizam ne može da se izleči, ako ne može da dovede ravnotežu u proizvodnji i potrošnji, onda će doći dan kada Rusija u opšte neće moći prodati svoje viškove pšenice, ulja, drveta i t. d:,

a to će imati za posledicu da će se i tamo pojaviti nezaposlenost, jer neće moći izvozom da plati uvoz mašina i ostalih proizvoda. Na kratko Rusija treba tek da dokaže celishodnost i sposobnost za život svog privrednog sistema, koji je napisan za zelenim stolom.

Jasno |e da ovako dalekosežna i raširena pojava, kao što je privredna kriza, ne može imati više uzroka. To bi bila neobična pojava, da čitav niz raznih uzroka dovede do ovako jedinstvenog dejstva. Logički će tu biti po sredi jedan glavni uzrok. Po mom mišljenju glavni uzrok leži u činjenici da Evropa ni 12 godina posle rata nema mira ! да је danas dalje od mira no pre 3—4 godine. Istina ni na kojoj strani ne postoji posredna ili neposredna: ratna opasnost, ali je osustvo mira dovoljno da spreči razviće privrede. Njoj je potreban mir. Posle rata celokupna proizvodnja se podesila na mir. Obnovljen je i proširen produkcioni aparat, jer se očekivala kolosalna tražnja dobara, koja зе за розтојеćom radnom snagom nije mogla da savlada. To se danas zove „pogrešno upućen kapital”. Ali kome je u svoje doba izgledala besmislena pretpostavka, da će veliki tehnički progres u hemiji i fizici, elektricitet, auto, aeroplan, cepelin i radio vezati zemlje i narode, podići saobraćaj i pojačati proizvodnju i promet dobara? Svaki je hteo da učestvuje u tome poletu i u mnogim zemljama su zbog toga podizana nova industrijska po-. duzeća, koja se danas štite neprirodno visokim i trajno nemogućim carinskim stavovima. Mesto da se proširi sveiska trgovina, došlo se do toga da se podižu sve mnogobrojniji carinski zidovi.

Te investicije zahtevaju mnogo kapitala. Toga je bilo mnogo u bogatim zemljama. Ali nije bilo poverenja u stabilnost novog poretka i otuda izbegavanje da se kapital ustupi na duže rokove. Kapitalista pretpostavlja