Народно благостање

Страна 478

ђарска, из истог разлога —_ због увођења мораторијума. Док Немачка постепено разграђује свој мораторијум, дотле Мађарска на то не може ни да мисли. За то је код ње стање много теже. У Немачкој је завођење банкарског мораторијума довело у питање уредно задовољавање индустрије платежним сретствима, али је у Мађарској мораторијум дошао у тренутку кад је народна привреда имала највећу потребу за платежним сретствима. У тренутку кад треба уновчавати жетву. Мађарска не може да иде за Немачком и да постепено разграђује мораторијум за плаћање иностранству, јер би њезин девизни сток за кратко време потпуно ишчезнуо) - Мађарска влада сматра да ослобођење трговине девизама не може доћи све дотле док се не реши питање зајма о коме се сад преговара у Паризу. Без појачања девизног стока Мађарска нема у опште куражи да пусти плаћања на страни. А то значи пак потпуну парализу увоза. Мађарска народна банка врши најстрожију рестрикцију кредита јер и у Мађарској се сматра да је главни задатак владе да сачува националну валуту од депресијације. Али се од тога мора учинити изузетак у корист извозника пшенице. Њихова су потраживања код банака ослобођена под условом да у одређеном року предаду девизе. Могу дакле располагати својим потраживањима ради куповања робе коју морају одмах извести. Видећемо како ће функционисати та деликатна мера. Даље је мађарска Народна банка објавила да прима у реесконт само менице најдуже 14 дана. Међутим мађарске банке располажу само тромесечним меницама. Изгледа да су и у томе чинили изузетак за провинциске банке и трговце житом. Мађарска наравно нема тако развијену новчану и кредитну привреду као Немачка. Да ли ће банкарски " мораторијум на чије се укидање још не мисли док не дође до нестрпљиво очекиваног зајма ради појачања девизног стока, ако потраје још месец дана имати катастрофалне последице по целокупну народну привреду. И Мађарску ће морати најзад кооперација великих сила извући из ситу_ ације у коју се увалила делимично завођењем тоталног банкарског мораторијума.

Ш. Поглед у будућност.

Немачки проблем се да врло просто формулисати. Потребно је повратити поверење у марку и немачке банке. Тако _ су схватиле све велике силе питање, о коме се сада решава у Лондону. То је наравно почетак решења немачког про_блема, али свакако најхитније. Сусрет између Лавала и Брининга био је врло срдачан. Они су читав сат разговарали на само и од свега тога зна се само толико, да су оба показала пуно међусобног разумевања. Брининг се сложио са Лавалом да свака већа концесија Немцима значи опасност по владу, пошто је у Француској веома јака националистичка "опозиција. Лавал је исто тако имао пуно разумевања 38 жалбу д-р Брининига на интрансингентну националистичку огозицију у Немачкој. Он лично би био вољан да учини много веће концесије но што је спреман да чини, јер би у противном био немогућ.

Обоје имају право. Само треба водити рачуна да су изузетне прилике у Немачкој Брининг влада у осуству парламента. Он не може парламентарно' да падне. Он може само да падне са целим данашњим режимом, политички и економски, навалом националистичких трупа на Берлин као што су фашисти своједобно заузели Рим. А тај режим д-р Брининг мора да брани и без обзира на то какве ће концесије учинити Француској, јер је националистичка опозиција била и пре Париза до крајности незадовољна његовом политиком.

У Паризу је створено врло срдачно расположење између двају шефова држава, од чијих односа зависи судбина целога света, Али се ништа конкретно није урадило,

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 30

Отишло се у Лондон. Тамо су се тражиле конкретније солуције, осим размене топлих речи. Енглези и Американци стоје на гледишту да је стање у Немачкој тако критично, да се сваког часа може догодити слом, који се више не би могао да репарира. Немачкој треба указати помоћ у колико се тиче кризе кредита и новца, и то што пре. Французи су се изјавили потпуно сагласни стим да учествују у емисији једнога великог зајма од 2 милијарде марака у корист Немаца. Настало је дакле прво разилажење у финансиским питањима. Док Американци и Енглези сматрају да Немцима треба хитно помоћи, дотле Французи говоре о дугорочном зајму. Стојећи пред фактом да од 10 милијарди . краткорочних кредита, датих Немачкој, 65% пада на Америку, 35% на Енглеску, а 5% на Француску, изјавио је ЛаБал да у питању краткорочних кредита није заинтересован француски народ и да француска влада нема могућности да натера банке ни да пролонгирају своја потраживања, ни да даду нове краткорочне кредите. Англосаксонци су се сложили с тим да се сви краткорочни кредити, дати Немачкој, морају на крају претворити у дугорочне, путем емисије једнога зајма, али да је за то потребно и сувише много времена, да треба да се дискутује питање о гаранцијама, о евентуалној финансиској контроли и т. д. и да најзад тржиште није повољно за такву једну транзакцију. Пошто Француска није у стању да учествује у краткорочној ахцији, то су Англосакксонци склони да на своју руку учине помоћ. Ради се о томе да се прво придобију банке, које су повукле кредите, да их врате; друге које су отказале кредите да повуку отказе, и треће, да се створе нови кредити.

Англосаксонци говоре даље, да се не зна ди ли ће се са 2 милијарде марака решити питање кризе кредита и новца и због тога сматрају да треба да се организује при Банци за међународне обрачуне у Базелу један орган претставника десетак новчаничних банака, који ће дискретно и без туторства да прати ток јавних финансија и економског живота у Немачкој, специјално да контролише кретање биланса плаћања и употребу девиза. |

Значи да је сад остало отворено поље за разговор између трију најважнијих држава у спасавању Немачке о дугорочном зајму. Али изгледи за то нису ни најмање поБољни. Настаје питање политичких услова. Француска влада стоји неотступно на томе да не може учествовати ни у којој форми у спасавању Немачке без извесних политичких гаранција — а финансиске гаранције за дати новац по себи се разумеју. Они су прво поднели предлог десетогодишњег политичког мораторијума, по коме би међународни статус кво имао да остане непромењен. То су одбили Немци, а исто тако и Американци и Енглези. Американци неће да чују ни за какве политичке услове. Они сматрају да је спасавање Немачке једна чисто економска акција за добро свега света, а да су политички услови један сепаратистички захтев Француза.

Француско држање није ново, али оно је изазвало огромну депресију у Немачкој и у Лондону. Нарочито у Немачкој. У Немачкој је велики део јавног мнења са одушевљењем поздравио одлазак д-р Брининга у Париз. Било је од вајкада Немаца, који су сматрали да је споразум немачкофранцуски услов за санирање Европе, али је после Брининговог одласка број њихов знатно порастао. Свет је поверовао да је довољно да се рукују Лавал и Брининг у Паризу, па да из тога испадне обрт у догађајима, који су од судбоносног значаја у светској историји.

Америка и Енглеска немају потребу за Француском при спасавању Немачке, у колико је у питању данашња криза кредита и новца. Америка сама има довољно сретстава за ту акцију. А и довољно воље. Само она сматра да ни ситуација Немачке ни целе Европе, па ни целога света