Народно благостање
Pa Деоба рада, та колевка и извор продуктивности
|
22 август 1931.
Страва 531 _
дочи нам период „просперитета“ северо-америчке привреде. У том привредном периоду наднице расту и нема ни трага неупослености — „јер су човечије потребе бесконачне".
Бесконачност људских потреба пружа дакле сигурну гаранцију за трајно упослење човечје физичке и умне снаге, а с обзиром на трајни прогрес технике, то упослење логично и природно мора бити уз све већу плату при скраћеном радном времену. Тако трајно и сигурно упослење ствара нову куповну снагу за подмирење нових културних потреба, насталих услед створене веће доколице. Тиме се осигурава беспрекидна прођа произведених добара, а осигурана прођа омогућује трајну правилну функцију продукционог процеса. То је природан ток ствари и зато ту нема циркулуса вициозуса.
Али у данашњем новчано-кредитном привредном систему, заснованом на неизмерно диференцираној подели рада, примарни капитал за продукцију није више стварно оруђе, него — новац. Примарни облик једне фабрике, куће, лађе, железнице, једном речи примарни облик сваког реалног капитала јесте одређена количина новца. Док се та „велика бабица" — новац не појави, дотле се не рађа ни један реални капитал, дотле нема продукције.
А уз које се услове новац ставља на располагање продукцији, т. |. радуг Уз услов да му се плати интерес. Оно што данас не може да плати у просеку 6—8% годишњег интереса, оно се не може ни родити ни створити. |
наше данашње привреде т. ј. материалног благостања а тиме и целе културе — постала је приватним монополом финансиског (новчаног) капитала. Ко неће да живи привредним системом Ескима, него хоће да се користи деобом рада и данашњом техником, тај мора плаћати данак (интерес) новцу (финансиском капиталу).
Али је тиме фалзификована природност нашег привредног поретка у продукцији, коме: је главна сврха подмирење људских потреба, а не удовољавање условима финансиског капитала т. ј. плаћање интереса.
Оно је истина, да се при продукцији води рачуна и о потреби продуката, нужних за подмирење људских потреба, али само секундарно и само дотле, док та продукција може финанс. капиталу осигурати 6—8% годишњег интереса.
Могу на пр. постојати још велике стварне потребе за обућом и одећом, то се ипак неће саградити ни једна нова фабрика обуће и одеће, ако нема сигурне калкулације за 6—8 постотно укамаћење капитала (новпа), који би се имао инвестирати у те фабрике.
У кратко, оно што се не рентира, оно се ни не
финансира, т. |. не продуцира, па макар како то било нужно за подмирење људских потреба и макар колико радних руку било спремно да се прихвати рада. ___ Тако се под утицајем данашњег новца развио један привредни систем, где је погон свију привредних предузећа условљен једним неекономским, вештачким законом, познатим под именом закона рентабилитета, а цео привредни систем по њему назван капиталистичким или каматним привредним системом. Тиме је ево цели данашњи привредни поредак постао неприродан и вештачки.
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Подмирење људских потреба радом и производима рада не може природно и логично бити условљено — рентом (у најширем смислу).
Социалистичко-марксистичка теорија тумачи тај неприродни појав приватном својином на средствима продукције и зато за решење проблема тражи експроприацију производних средстава и социализацију продукције — планску привреду! |
Али то је само други облик неприродности једног специалног привредног поретка. И то је уређење привреде вештачки т. |. споља, путем законодавства, дакле на крају крајева путем силе, а привреда тражи развој по „Великом закону“ на унутарњој самозаконитости сопствене динамике. ан
Сву парадоксност и апсурдност неприродног социалистичког или комунистичког привредног система показује нам у пракси Совјетска Русија.
Па где је онда из тога циркулуса вициозуса, из тога хаоса излаз у космос, у природни привредни поредак — у привредни поредак без криза» i
На то питање даје нам природно — или слободно — привредна теорија овај одговор. ||
У данашњем привредном систему, заснованом на бескрајно диференцираној подели рада, новац је постао тако важан фактор, да се таква привреда не да уопште ни замислити без једног опште признатог средства размене, без новца. =
Како би се без новца могла и замислити размена производа и услуга оних стотина хиљада разних професија и бранши у данашњој светској привреди 2! | | j
За то је новац постао „централни живац“, „вол-
' шебна сила" целокупне наше привреде. Отуда по-
тиче и тако се даде растумачити она дубока истина у познатој пословици: Новац влада светом.
То признаје и данашња званична народно: вредна наука; а сада долази њен кобни „салто мортале". Ако је по опште признатом национално-економском учењу, новац као опште средство размене генерални еквивалент целокупне робе и услуга, дакле — рада, то онда по учењу званичне народнопривредне науке — и наш новац треба да буде конкретизиран и материализиран једним продуктом, једним економским добром.
По истој тој теорији — треба ради „здравих“ односа у привреди — тај генерални еквивалент, = вац, да буде од злата, односно, обзиром на данашњу новчану технику, новчанице емисионе банке као лознаке на злато треба да имају златно покриће у тачно одређеној минималној пропорцији — златна валута! | |
Национална економија као наука има да истражује законитост у целокупном процесу наше привреде, дакле истину и да на тој истини заснива своје теорије. |
Да видимо колико истине има у националноекономској теорији о еквивалентности златнога новца с једне и целокупне наше робе и услуга с друге“ стране. Погледајте коју год врсту робе и наћи ћете, да је она сва — уз незнатне и неодлучне изузетке подвргнута природном закону бржег или споријег нестајања. Рђа, трулеж, плесан, влага, мољац, пацов, ватра, вода и још безброј других разорних елемената ради непрекидно на разарању робе. Уз то је за чување и уздржавање робе потребан још посебан потрошак енергије, што уз природне особине чини
позицију имаоца робе још незгоднијом. А како тек.