Народно благостање

Страна 632 НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Бр. 46

tramo tu tvrdnju g. Bajića za preteranu, zbog toga smo u

gradi metnuli znak pitanja.

za- tački a). Filijala u stvari je centrala, ekonomski posmatrano. . Filijala je samo parcelacija posla, decentralizacija. Pravnički Velika je pogreška našeg pozitivnog zakonodavstva 3 . pak ona je isto tako i centrala. Kao što tilijala ne može da se

nije filijalama stranih osiguravajućih društava u Jugoslaviji na-” ' zaduži kod centrale, kao što čove sam sebi u opšte ne može biti me{inuo obavezu publikacije bilansa onako kako to traži od naših , Sebi dužan, tako ne može ni filijala osiguravajućeg društva da domaćih akcionarskih društava u opšte. Kad bi to bio slučaj ' reosigurava kod svoje centrale. ı akve poslove ima pravo i duž„Narodno Blagostanje” bi odavna u svojoj analizi bilansa moglo | nost vlast da ne prizna za reosiguranje. Mi ne verujemo da ima с ukaže па uzroke toj neobičnoj pojavi da strana akcionarska ! slučajeva da su filijale reosigurane kod svojih centrala a ako je

društva pokazuju sistematski manje zarade no domaća. Mi ponova izjavljujemo da nam nije poznat volumen poslova stranih akcionarskih društava.

G. Bajić tvrdi da su iskazani manji dobitci od strane filijala stranih akcionarskih društava i da se to vrši putem reosiguranja. Tu nastaje prvo razilaženje između g. Bajića i nas. Reosiguranje je faktički jedan izvoz kapitala bilo da ga vrše domaća bilo strana osiguravajuća društva. To njje jedini oblik izvoza kapitala i državna politika ne bi smela da se meša u pitanje gde će i na koji način domaća i strana akcionarska društva da vrše reosiguranje. To je jedno tako delikatno pitanje iz poslovne politike osiguravajućih društava da se to mora njima da lično prepusti. „Narodno Blagostanje” smatra da je sasvim prirodno da se reosiguranje vrši u inostranstvu. Mi čak smaframo da inostranstvo, ima dve fri godine, nije videlo velike vajde od reosiguravajućeg posla sa Jugoslavijom, čak je lako mogućno da je ono u tom odnosu bilo pasivno. Reosiguranje kao takvo nije uzrok iskazivanje srazmerno malih dobiti od strane sfranih akcionarskih društava. Istina, g. Bajić veli da domaća društva dobijaju natrag jedan deo premija reosiguranja plaćenih inostranstvu. To je tačno samo delimično i to za vrlo mali deo. Koliko je nama poznato takav ugovor sa svojim re- | osiguračem ima samo jedno domaće osiguravajuće društvo kod nas, inače druga društva služe se drugim metodama reosigu- | ranja, kod kojih se ne garantuje nikakvo učešće u troškovima.” Reosiguranje kao takvo nije dakle sredstvo za prikrivanje dobjti od strane osiguravajućih društava. - i

Ali postoji mogućnost da filijala stranog osiguravajućeg društva celokupan svoj posao reosigurava, dok domaće dru-” štvo to ne bi radilo zbog toga što bi mu to onemogućilo opstanak. Ali ne postoji nikakva zakonska mogućnost da se filijali stranog osiguravajućeg društva zabrani da celokupanu svoju | produkciju reosigura u inostranstvu. Kako je takav postupak skroz nesimpaličan treba ga stzbijati svim legalnim sretstvima. Ali ima jedan oblik reosiguranja koji poreska vlast ne treba da prizna kao reosiguranje prilikom iznalaženja dobiti: to je reosiguranje kod svoje sopstvene filijale. To g. Bajić spominje u

zbilja tačno, onda je nadzorna vlast propustila da preduzme korake jer je to pravnički nemogućan posao. U svakom slučaju poreska vlast ima pravo i dužnost da ignoriše celokupan reosiguravajući posao u koliko je on izvršen kod centrale, da izdatke na premije reosiguranje ignoriše i na osnovu Toga iznalazi prihod za oporezivanje. U toliko se potpuno slažemo sa Bajićem.

Mi smatramo da poreska vlast ima isto tako pravo i dužnost da kontroliše premije reosiguranja. Kao što filijale stranih banaka mogu da sakriju celokupnu svoju dobit u zemlji u kojoj rade па taj način što plaćaju egzobitantne kamate centrali, isto je tako mogućno da filijale osiguravajućih društava pomoću nesrazmerno visokih premija za reosiguranje prikriju dobit

с s

u zemlji. Poreska vlast ima pravo i dužnost da putem sretstava

koja joj stoje na raspoloženju, naročito putem veštačenja, utvrdi uzuelne premije reosiguranja kod svake vrste poslova posebno i u koliko reosiguravajuće premije kod stranih akcionarskih društava, pa i domaćih, prelaze uzuelnu kvotu, da ih svede na taj nivo. Tako postupajući poreska vlast će moći pronaći faktički i istinit prihod filijale stranog osiguravajućeg društva.

Što se {iče poslednjeg pasusa u članku g. Bajića da strana osiguravajuća društva prilikom podnošenja prijava za porez treba da dadu sve podatke o svojim reosiguranjima u inostranstvu, jer se iz samog bilansa taj odnos ne može da utvrdi, mi bismo se mnogo iznenadili kad bi naša poreska praksa vršila razrez poreza samo na temelju bilansa. Bilans sam po sebi ne znači ništa za poresku vlast i ona ne može pravilno da izvrši razrez poreza, razrez koji bi odgovarao zakonu, ona još manje može da kontroliše istinitost pojedjnih pozicija, ako istovremeno ne bude zatražila podatke i objašnjenja uz bilans. Koliko je nama poznaio akcionarska društva u Jugoslaviji su obavezna i praktikuju, u koliko to zahteva poreska vlast, podnošenje opširnih komentara sviju važnijih pozicija bilansa. Držimo da to isto važi i za osiguravajuća društva, pošto su i ona u ak-

cionarskom obliku. Bajkić.

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

U nizu mera koje je država preduzela u poslednje vreme u cilju povećanja svojih prihoda, spada i povećanje frošarine ma šećer. Zakonom od 28. septembra tačno je propisano, da novo opterećenje imaju da snose zajed-" nički potrošači (2/3) i industrija šećera (1/3), a da se ono ne sme svaliti na proizvođače repe.

Dosadašnji trošarinski stav od 500 dinara za 100 kilograma rafiniranog šećera, povišava se na 655 za kocku i na 625 za kristal, mo s tim, da od novog povišenja od 155 odn. 125 din. otpadnu na potrošače 100 din. a ostatak na fabrike. Da industrija ne bi pokušala da svoj deo opterećenja svali na potrošače, istim zakonom je ujedno snižena uvozna carina od 440 na 385 dinara za 100 kilograma kocke i od 330 na 304.70 dinara za kristal, t. |. za isti iznos, za koji je industrija šećera opterećena !тоза-

Хакоп о штедети сепа šećera i šećerne repe

Tinom. Ovakvo rešenje pitanja opterećenja potrošača šećera

predlagao je naš urednik ravno pre 20 godina u svojoj knjizi „Pitanje o šećeru”, nalazeći da je socijalno pravičnije, da to opterećenje ide u korist države i celine putem povišenja trošarine, nego u korist industrije putem zaštitne carine.

Efekat povećanja trošarine za potrošaće će biti taj, da će fabrična cena šećeru biti povišena za 100 dinara od 100 kilo-

' grama. Da bi se sprečilo da fabrike snize otkupnu cenu repe, 'zakon još jednom utvrđuje dosadašnju otkupnu cenu; fabrike

i dalje imaju da kupuju repu po ceni koja odgovara ceni od 4 kilograma kristalnog šećera bez trošarine za 100 kilograma repe. Po današnjoj ceni kristalnog šećera otkupna cena repi bila bi 22.20 dinara. Proizvođači repe su prema tome jedini, za koje stanje u vezi s ovim zakonom ostaje nepromenjeno. Što se tiče radnika, to su fabrike Crvenka i Vrbas, saznavši verovatio da je ovakav zakon u pripremi, pokušale da shize nadnice, usled