Народно благостање

17. октобар 1931.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 659

Ovo je dovoljno, da iz njega uvidimo, kako se već čini | jer tek kad se jednom prizna gornji kriterijum za ocenjivanje

prelaz, upravo kako se već prešlo u teoriju, koja je postala svojinom finansiske nauke u Nemačkoj do poslednjih dana. Pristalice šire upotrebe javnog kredita (A. Vagner) tvrde, da je Dicel prvi stekao zasluge za dostojnu ocenu istoga. To je istina, ali bi se učinila nepravda Malhusu, kad se on na istome mesfu ne bi promenuo; jer je on posvršavao prethodne poslove, prokrčio put, prosvetio narod upoznav ga sa značajem potreba,

potreba, može se svaki zajam pravdati.

Malhus je i suviše jasno karakterisao svoje gledište ić štednju u državnome gazdinstvu, +. ј. оп ga je priznao u toliko, u koliko je nemogućno da se s toga gledišta napada nijedan izdatak. To je samo ma finansisku politiku preneseno mačelo opšte politike, koju nazivamo realnom, koju je inaugurisao

| Bismark i vodila Nemačka kao monarhija.

ДОГАЂАЈИ

Način na koji se vrši izvoz stoke iz istočnih i jugoistočnih eVrOpskih država izaziva oširu kritiku od strane proizvođača i trgovaca stokom lu UuVvOZničkim zemljama. Oni ukazuju na neorganizovanost izvoza iz balkanskih država, koja ima za posledicu takve iluktuacije u ceni, kakvih nema ni jedan drugi poljoprivredni proizvod. Fluktuacija nastupa usled toga, što se izvoz ne razvija Ккопштиејпо 1 гаупоmerno, već u povremenim i naglim talasima. Da bi videli kako ovaj način izvoza nepovoljno utiče na formiranje cene, moramo ukazati na osobenosti izvoza stoke prema izvozu pšenice. Dok su na formiranje cene pšenice od uticaja ne samo trenutna pOnuda i tražnja, već i izgledi na žetvu i rezerve u pšenici, na formiranje stočnih cena utiče jedino trenutna ponuda na pojedinim tržištima stoke, bez obzira na postojeće eventualne rezerve u stoci. Uz ovo dolazi i ta okolnost, da su kod pšenice propisi o kvalitetu više ili manje utvrđeni u međunarodnoj tr·govini, dok kod stoke variraju prema pojedinim državama, pa čak i prema različitim tržištima jedne iste držaye. Različitost u ocenjivanju kvaliteta stoke i mesa objašnjava se različitim ukusom i zahtevima pofrošača na pojedinim svetskim tržištima. Upadljiva je činjenica, da za razliku od pšenice, gde veća ponuda i robi lošijeg kvaliteta ni najmanje ne utiče na cenu kvalitativno bolje robe, veća ponuda stoke lošeg kvaliteta dovodi do pada cene i kod stoke boljeg kvaliteta. Baš u podumavskim i balkanskim državama se u glavnom proizvodi nestandardizovana stoka nižeg kvaliteta, čiji se uticaj na pojedinim tržištima u jakoj meri oseća...

„Landwirtschafiliche Markizeitung”, u svom broju od 3. oktobra iznosi razliku u uslovima proizvodnje stoke u istočnim i jugoistočnim evropskim državama u odnosu na zapadne i severne države s racionalnim stočarstvom. Pre svega u istočnim i jugoistočnim državama stočarstvo nije zasnovano na zadružnoj osnovi, već celokupna proizvodnja i trgovina stokom stoji pod uticajem banaka i nekoliko većih trgovačkih firmi. Usled toga što ne postoje zadružne organizacije, koje bi proizvodile stoku utvrđenog kvaliteta, dolazi na tržište stoka posve različitog kvaliteta, koju banke oftkupljuju po neverovatno niskoj ceni. Najčešći je slučaj, da one odobravaju kredite proizvođačima stoke uz zelenaške kamate. Uz ovo dolazi i prisilna prodaja stoke za dug po nalogu fih banaka. Izvozna irgovina fakođe leži u rukama ovih banaka i nekoliko većih trgovačkih firmi, te se na ovaj način stvaraju one velike i nagle ponude na stočnim pijacama u Beču, Pragu, Milanu, Berlinu i Parizu, koje su pravi strah za izvoznike iz zapadnih i severnih država. Preka je potreba, da se u istočnim, podunavskim i balkanskim zemljama osnuju stočarske zadruge, kako bi se izbegla prevelika ponuda prvo ma nacionalnom, a zatim na svetskom ir'žištu. U pomenutom napisu se ukazuje na potrebu obrazovanja jedinstvene izvozne organizacije u svakoj od izvozničkih zemalja u cilju što ravnomernije ponude na svetskom fržištu. Ako pak to ne bi išlo, onda. se predlaže osnivanje uvozne organiza“cije u. svakoj od uvozničkih zemalja, koja bi već na samoj granici vršila podelu uvezene količine stoke prema veličini tražnje

таевеииалитветаветргеврвлр. парира i a

Nedostaci it međunarodnoj trgovini stokom

ПРОБЈ

na pojedinim tržištima u zemlji. U članku se naročito naglašava, da takve organizacije ne preistavljaju nikakvu opasnost za potrošače, jer nije cilj monopoliziranje prodaje odnosno kupovine, već samo stabilizacija cene.

Демонетизација сребра, која је почела 1873. године, имала је за последицу јак и непрекидан пад цене сребру, проузрокован продајом великих количина овог метала, које су сачињавале металну подлогу емисионих банака; уз ово долази непрекидно повећање његове производње. Ова је порасла од 184,21 милиона унца 1907. на 261,27 милиона 1929. године. Цена сребру се кретала последњих година пре рата између 2 шилинга 2 пенса и 2 шилинга 6 пенса по унци. У 1920. години скочила је на 5 шилинга, да у 1926., када је Индија прешла на златно важење и почела продавати веће количине сребра, падне просечно на 2 шилинга 4 и по пенса, Од онда се пад наставља; најнижи курс ове године био је 12 пенса,

Произвођачи сребра у Мексику, Сједињеним Државама и Канади дошли су у веома неповољну ситуацију; трудили су се свима силама да поврате сребру његову пређашњу цену. У овом смислу је предузето више акција, међу, којима су најзначајније амерички Бланд Бил (1878.), Шерман Бил (1890.) и конференција у Брислу (1892.). Оне су биле безуспешне, После дуже паузе, питање сребра постаје опет актуелно. Истовремено се покреће у Америци и Европи. Делегати појединих савезних држава на панамериканском привредном конгресу који је ових дана одржан у Вашингтону, изјаснили су се за сазивање светске конференције сребра. (5 друге стране је о истом питању расправљано 22. септембра у Лондону у „Удружењу за Кину". Лондонски „Епапcial Паитез: од 23. септембра скоро је цео посвећен питању ревалоризације сребра, доносећи чланке Сер Хенри Детердинга, главног директора Ројал-Деч петролејског друштва, Сер Роберта Хорна, члана енглеског парламента, д-ра И. Ханса, Беч, Холгера Кефеда, норвешког економисте итд. У резолуцији са конференције у Лондону се каже, да би подизање цене сребру и његова рестаурација у светском монетарном систему били најбољи и најефикаснији лек садашњем паду светских цена.

Из појединих чланака y „Financial Times”-y и ди скусије, вођене на конференцији, видимо следеће проблеме о којима се говорило. Целокупна количина злата у свету, ма како добро она била подељена, недовољна је да подмири птребе светске трговине. Пад цена у свету, који је Мак

Безнадежни покушај ремонетизирања сребра '

"Миланов извештај истакао као главни узрок светској при-

вредној депресији, проузрокован је порастом куповне снаге злата. Ревалоризација сребра била би од велике користи, јер светске цене би скочиле услед повећања куповне снаге Кине и Индије, у чијем се поседу налазе велике количине сребра. Ма да је Индија 1926. године усвојила златно важење, ипак се 85% новчаног оптицаја у земљи састоји из сребрног новца. Учињено је у главном шест предлога за ревалоризацију сребра. 1) Међународни споразум по коме би