Народно благостање
#
24 октобар 1931.
В. Бајкић
НАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 671
„ФАЛСИФИКОВАНО ЗЛАТНО ВАЖЕЊЕ" или „ОСВЕТА ЗДРАВОГ НОВЦА“ — Поводом офанзиве ВЕНЕ На А | п Фредерика Женија
Г Рђеве стране важења златних девиза.
До пред крај 19 столећа под златним важењем разумео се новчани оптицај састављен већим делом из звечећег новца, а мањим из новчаница, замењивим за златом. Загранична плаћања вршила су се обрачуном као и сада, а, само се пасивни салдо биланса. плаћања, подмиривао извозом злата, као и данас. Трговина девизама, била, је потпуно слободна а исто тако слободно кретање злата преко границе. Новчанична банка вршила је утицај на струјање злата само својом дисконтном политиком: кад је приметила, да се курсеви девиза приближавају гор“ њој тачци, преко које је претио извоз злата, она, је подигла, дисконтну стопу привлачећи на тај начин
· злато са, стране. Обрнуто је поступала у случају великог прилива, злата, са, стране.
То стање назива, наш пријатељ и сарадник, бер“ лински професор, директор Д.Д банке и један од првих монетарних теоретичара, у свету, д-р Мелхиор Паљи, у једном чланку, објављеном у „Берлинер Тагеблату од 4. октобра, „класичним златним важењем". Он вели даље:
„Потпуно је искључен слом тога, система, докле год је било слободнот оптицаја, злата, услед чега су новчаничне банке могле да располажу само једним делом валутне резерве. Утицај новчаничних банака, нарочито способност да врше експанзију кредита или да је потпомажу и тиме да шпекулативну хосу финансирају, био је врло ограничен. Коњунктуре су биле учвршћене у границама, одређеним расположивим уштедама народне привреде. Валута, је могла да буде угрожена, од стране коњунктуре само у ограниченој мери, јер утицај над њом није био сконцентрисан на једном месту на које би се новчано тржиште могло да ослони. Све је то функлионирало прилично аутоматски, јер приватне резерве злата, никад нису могле бити потпуно исцупљене. Ни најдужа шпекулациона криза, 1873——1887 године није могла да изазове опште неповерење, јер је постојала публика, са јаком куповном снатом на међународном тржишту капитала, а тиме је гарантована, била, каматна арбитража. Ограничена, сретства новчаничне банке била, су довољна, да се помоћу дисконтне политике каматна, арбитража и са тим у вези међународно кретање злата у довољној мери и довољно брBO стави у покрет“.
_ У почетку 20. века, вели даље професор Паљи, појавиле су се две теорије, које су потпуно уништиле класично златно важење. По првој теорији целокупну златну резерву треба скупити на, једном месту, код новчаничне банке. У вези са систембм централизоване резерве појавила, се девизна политика. односно манипулирано девивно тржиште. Новчанична банка, је постала диктатором девизног тржишта. она је била купац неограничене количине девизе
исто тако и продавац. Тога ради она један део металног покрића новчаничног држи у девизама, т. ј. у потраживању на страни у страној валути.
После краха, енглеске фунте, вели даље Паљи, увидело бе колико мало поуздања има политика јединствене златне резерве. Показало се пре свега, да није једно исто имати злато у касии потраживање на. страни. Та је политика, даље имала за последицу, да се уместо чистих пословних меница од стране новчаничне банке примају стране менице које су чисто финансиске.
Још је много несрећнија била идеја т. BB. Ореп татке ронсу. И раније је било случајева да новчанична банка, не може увек да дејствује на каматну стопу по жељи из простог разлога; што је ограничен износ меница, које одговарају њезиним пропивима. Банка, није могла, извести дефлацију платежних сретстава у земљи само подизањем каматњака, ив простог разлога што није било довољно меничног материјала, на пијаци. Збот тога је одлучено, да, се не оперише само пословним меницама, већ да се узму за предмет кредитне политике и државне хартије од вредности. Ту је свакако поље много шире па, се може да утиче на волумен кредита у земљи. Тако се може без тешкоћа да створи обилност новца куповањем огромне количине хартија од вредности и обрнуто, да се изазове рестрикција продајом тих хартија.
Та, је политика. имала за последицу, вели даље Паљи, да је новчанична, банка, која, је раније имала за задатак да утиче само на новчано тржиште, пређе и на тржиште капитала на коме се набављају сретства за инвестиције и да се стави у службу дугорочног кредита. Та, је политика, на пр. код Енглеске банке имала, за обрнуту последицу да је њезина. слобода кретања знатно сужена. Кредит новчаничне банке је везан за кредит државе; има момената, кад је отуђењем државних хартија ради повлачења новчаница из оптицаја скопчано са огромним губитком на камати.
Са, много мање научне аргументације заступа исто гледиште у „М. Ег. Ргеззе" од 20 т. м-ца, бивши начелник Министарства, финансија у Бечу д-р Херман Шварпвалд, доцније директор Антло-аустријске банке, још пре рата један од највећих фанатика класичног златног важења. Он сматра да је важење златних девиза сретство берванске шпекулације и хиперпродукције, неупотребљиво у данашње време кризе поверења и тезаурирања и да се светска привредна криза, може само тако да реши ако се приступи увођењу правог златног важења Т. ј. искивању и пуштању у оптицај звечећег злата, (на пр. Француска и Белгија).
Фредерик Жени, кућни економист париског „Temps”-a, такође оштро критикује важење златних