Народно благостање

24. октобар 1931. НАРОДНО

успоменуг Сваки порески самоуправни систем, има своје недостатке и мане; њих има и систем, који се сада налази

„код нас на снази. Али његови недостатци и мане нису такве

природе да се не могу ублажити и смањити, а није потребно ни да се сасвим укине основно начело самоуправе —- њихова пореска аутономија, која сада Изолда претерано обимна.

Сем овог принципијелног приговора максималном предлогу треба упозорити и на тешкоће, на које би се приликом његовог остварења наишло. Сам предлог предвиђа да регулисање садашњих аутономних приреза држава може да изврши само на један могући начин, на име : да се утврди једнака стопа овог приреза за целу земљу (односно да се повећа стопа основног државног пореза сваког облика) и да се наплаћене суме приреза деле између самоуправних јединица сразмерно приходу од основних државних пореза у свакој од њих, јер се не сме ни помислити да би држава заплаћивала прирезе у данашњој разноликој висини по подручјима. Као резултат оваквог начина државног регулисања аутономних приреза била би радикална промена у приходима самоуправних јединица.

Укупни приход приреза сеоских и градских општина, према подацима Министарства финансија за 1929 г. износи 158% укупног прихода од непосредних пореза. Ако би се по овој стопи одредила сума прихода за сваку област сразмерно наплаћеној суми непосредног пореза у њој, онда би резултат, према садашњим приходима од приреза био следећи :

Сеоске општине: имале су до сада од приреза у 9 области — 26,5 милиона дин. у 24 области — 347,8 милиона дин.

имале би при државном регулисању Разлика: — 35,7 милиона дин. + 6,2 мил. д. —- 108,1 милиона дин. — 239,7 мил. д.

Градске општине: имале су до сада од приреза у 24 области — 116,4 милиона дин. у 9 области 91,6 милиона дин.

имале би при држ. регулисању. Разлика : — 372,4 милиона дин. 253,0 мил. д. — 62,7 милиона дин. — 28,9 мил. Д.

(Сеоске општине у 9 области и градске општине у

ВЛАГОСТАЊ Страна 615

24 области добиле би при новој подели више но што је њима потребно за 262,2 мил. дин. (6,2 | 253,0), а сеоске општине у 24 области и градске у 9 области имале би мањак у њиховим буџетима за 268,6 милиона динара. Попуњавање овог мањка било би могуће на два начина: или га држава из својих срестава надокнађује или употребљује за то вишак од оних општина код којих би се јавио. Последње решење значило би да би се код општина са мањком смањило пореско оптерећење на терет општина са вишком а то би било сасвим неправично.

Иста оваква, ако не још и већа, тешкоћа јавила би се код државног регулисања и наплате трошарине.

Даље предлаже г. Грегорић у свом максималном предлогу да држава уступа самоуправним телима приходе од својих приреза, а у првом реду приходе од земљарине сесским општинама и приходе од кућарине градским општинама. Као што је горе речено, предлог није расветлио питање могућности државе на овакве жртве. Немачка и Аустрија уступиле су самоуправама не само приходе од ових пореза, већ и разрез, наплату и одређивање висине пореског оптерећења. Само је Чехословачка уступила половину прихода од кућарине. Према томе ни Немачка, ни Аустрија не могу служити као пример за: предвиђено у предлогу уступања само прихода од ових пореза, чије потпуно регулисање по смислу предлога остаје у рукама државе. Сем тога треба водити рачуна и о томе, да су Немачка и Аустрија, које су уступиле самоуправи реалне порезе, имају у свом државном пореском систему овакве непосредне порезе као што доходарина и порез на имовину.

Г. Тошић предлаже да се сасвим укину прирези. После овог укидања порески самоуправни објекти, као што су земљишта, зграде и предузећа и радње, не би били подложни више ма каквим самоуправним дажбинама. Сам г. Тошић подвлачи да извори самоуправних прихода треба да базирају на елементима сопствености, а приходи од кућарине и земљарине би одговарали овим принципима. Ако њихово оптерећење у облику приреза није сношљиво и не може да се реформише, остају други облици за њихово оптерећење; самостални самоуправни реални порези или регулисање, као што предвиђа предлог г. Грегорића.

Овакво ничим неоправдано укидање главног извора самоуправних финансија г. Тошић мисли да изведе на рачун прихода од пореза на пословни промет, јер се овај порез сматра као општи порез на потрошњу. То је схватање врло проблематично.

пене i

V. Bajkić,

ŠTEDNJA

(Četvrti članak)

Rau.)

Rau je učinio još jedan korak dalje, njegova nauka o finansijama mnogo je potpunija no i jedna dotle. On je uneo metode i iscrpnosti u posmatranju. Njega je Vagner uzeo da preradi, pa ga se najzad odrekao i počeo samostalno da radi, kako je iskopao Rodbertusa iz prašine. Rau se mnogo više naslanja na istoriju i praksu. Govoreći o veličini. u odnosu na njihovo dejstvo, Rau veli:

1) Dr. Karl Heinrich Rau, Grundsštze der Finanzwissen= schaft, Heidelberg 1850.

izdataka Princip štednje,

koji je glavno pravilo za izdatke kako u privatnoj, tako i u državnoj privredi i koje potiče iz fakta, da su potrebe veće, no obim imanja i dohotka, — zahteva, da se izdaci umesno urede tako, da i sa istim žrtvama u materijalnim dobrima što veći uspeh ili to isto drugojače kazano, da se jednaki uspesi sa što manje froškova postižu. Taj princip ne potiče samo iz privredne mudrosti, već ı iz pravičnosti...”

U ovoj inače ne baš ekonomski izraženoj rečenici priznaje Rau štednji karakter privatno-privredni, koji će početi od izdataka. Protiv ovoga je ustao, kao što ćemo malo čas videti, đak i ljubimac Rauov Vagner.

„Postulati načela štedijivosti: