Народно благостање
_ НАРОДНО
(bana | 704
уведе протекционизам, По себи се разуме да нико не:
верује у изјаве државника о светској солидарности држава. Сви се они куну о своје припадништво слободној трговини, и сви уверавају да је њихов крај“ њи циљ помагање и развијање светске трговине, али сви додају, да су прилике тако тешке да, се морају применити изузетне мере. То се сад чује сваки дан у равним парламентима. Неки дан су то казали д-р Брининг и д-р Бенеш. Наравно да сви они врло брижљиво избегавају реч „протекционизам“ и „забрана, увоза“ из простог разлога што су те ствари после дугогодишње кампање од стране Друштва, Народа, постале одиовне. У последње време је ушао у моду израз „аутархија". Не може нико да верује да
државници озбиљно мисле на аутархију, јер је то
једна апсурдна помисао. 0 томе још могу да сањају романтичари и људи који су далеко од стварности. Реч аутархија има за синоним реч протекционизам. Све су државе дакле одлучиле да помоћу своје сопствене снаге изиђу из светске привредне депресије.
END
ВЛАГОСТАЊЕ
Пре је задатак спољне трговине и светског тржишта био да прима вишкове производње. Због тога имамо пре рата, за време велике депресије повећање извоза, Политика, самопоматања, довела, је све више до тога, да се у појединим државама нагомилавају продукти који се не моту продати као шшеница, памук, кафа, текстилије и т. д. Ипак све државе сматрају да је њихова дужност да се у данашњој привредној депресији бране од увоза не мислећи да то има за последицу угрожавање извоза, који је у толико потребнији у колико је већа количина добара, која, се не могу потрошити. Сувише је наивно гледиште да. се може спречавати само увоз, а да се тиме не смањује и извоз. Кад све државе спречавају увоз, онда се нема куда да извезе, онда је природна последиTO да извов мора спасти као и увоз. Из светске привредне кризе има само један излаз, а, тај је свет“ ско-привредни, Покушај да се он надионално реши може само да, погорша, стање као што су то показале прилике последњих недеља.
ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ
Тезаурирање злата је до сада вршено у главном од стране новчаничних банака. Од пре кратког времена, пак, примећује се исти процес и код публике, нарочито у Француској. Капиталисти су до сада улагали новац прво дугорочно у имобилије, затим су прешли на краткорочно инвестирање у хартије и робу. Депресијација свих тих инвестиција деловала је на капиталисте да изгубе свако поверење у инвестиције било које врсте и они су претпостављали да новац држе у касама. Кад су се већ одлучили да свој новац ни у шта не улажу, онда од овог стадијума неповерења не стоји далеко ни неповерење у новчаницу. Овај процес се може констатовати чак и у Француској, где је тражња за златом толика, да се оно у слободном промету продаје-с ажијом. Наш одличан пријатељ професор Бон у једном свом скорашњем предавању у Берлину о теми „Борба против кризе".с правом истиче, да је привредна депресија од пре кратког времена узела сасвим други изглед: она се огледа у једној неорганизованој, али баш зато толико опаснијој побуни капиталиста (пре свега у Француској), чије је поверење поколебано, и који због тога без обзира на последице по целокупну привреду гледају да се обезбеде. Борба против кризе, вели професор Бон, има се у првом реду повести против порушеног поверења.
Ми смо већ више пута говорили да је узрок данашње привредне депресије у свету ослабела куповна снага, као последица ниских цена, а ова опет последица повећане куповне снаге злата. Рекли смо, да се депресија може излечити једино обарањем куповне снаге злата. Тезаурирање злата међутим, које је наступило услед општег неповерења, не делује у прилог оздрављењу, већ на против, утиче на још већи пораст вредности злата.
Нов полет у дефлацији злата
Велика је опасност да се у меродавним инстанцијама коначно прими предлог социјалне демократије о увођењу житног монопола у Аустрији. Национално веће га је већ одобрило.
Задаћа житног монопола састоји се у преузимању читаве унутрашње житне продукције са стране државе уз
Житни монопол у Аустрији
утврђену цену у висини која покрива трошкове производње. Вишак потребе преко унутрашње производње покриће држава набавком жита из иностранства уз светску цену, које ће на унутрашњем тржишту продавати скупље. Та цена ће свакако нижа бити од цене коју ће монополска управа плаћати аустријским продуцентима, а већа од светских цена. Добит на увозној роби употребиће се за покриће губитка према домаћим продуцентима.
Овако организован монопол жита имаће за последицу повећање производње и следствено умањење увоза. Тај ће монопол погоршати још у једном правцу положај држава увозница. Сједињујући у своје руке укупан увоз, Аустрија ће изигравати једну државу увозницу против друге и тим постићи врло ниске цене.
Наша држава би тиме свакако била јако погођена, јер она узима међу увозницама Аустрије друго место. Наш трговински уговор са Аустријом од 20. јула ов. г., на основу којега уживамо преференцијал на годишњи контингент од 5000 вагона пшенице, постао би тиме беспредметан. То би било понављање немачког случаја са монополом увоза кукуруза, кога смо огласили за противправан.
Реч је о француско-немачким односима. Сви се сећамо кроз какве је узбудљиве етапе прошао Хуверов предлог о мораторијуму репарација и ратних дугова. Једино су новинари видели вајду од тога. Велики догађаји бацају сенку пред собом. Тако је и са мораторијумом, који истиче јула месеца идуће годинг. Само овога пута није Хувер узео иницијативу, већ Немачка. Хувер се извинио Лавалу што га је толико сецао својим предлогом о мораторијуму и опрао руке од њега. Немачка, изненађена оваквим држањем Хуверовим, сматрала је да се мора сама за времена да брине. У том циљу је -преко свог посланика у Паризу поднела Француској следећу претставку:
· „Јула месеца идуће године истиче мораторијум за репарације, али много раније, у фебруару, истиче рок пролонгираних краткорочних обавеза моје привреде иностранству. Репарације износе 2 милијарде марака а краткорочне обавезе шест пута толико. Ако се у погледу краткорочни«
Стара песма
|