Народно благостање

– 145 _ фебруар 1932. |

_ вале за то концесију и који су се руководили при том само _ трговачким обзирима. Брига о профиту није дозвољавала _ да се снабдевање водом врши онако како то природа. потребе захтева. Било је случајева великих епидемија, нарочито у енглеским градовима, због нерационалног снабдевања водом. Због тога видимо општине да преузимају у своје руке снабдевање водом.

5 У питању снабдевања водом и одређивања водоводне _ тарифе наилазимо на три различита гледишта: фискално, таксено и социјално. Вода може да служи као извор при"ходе општини, или да покрива сопствене трошкове или да, водећи рачуна о социјалним интересима, таксе буду мање од трошкова. Прво гледиште је већ свугде одбачено, јер терети и оног потрошача који нема ни шта да једе. Данас често сретамо друго гледиште које има таксени принцип, чинидбу и противчинидбу. При одређивању водоводне тарифе долазе у рачун трошкови и амортизација инвестираног

__НАРОДНО_БЛАГОСТАЊЕ

капитала. А често се тражи да се изведе диференцирање таксе тако да сиромашни добију испод коштања. Ово гледиште није још нигде у целости усвојено. Постоје велике тешкоће јер нема објективног критеријума који би се узео за основ разреза тарифе.

Београдска општина је недавно предложила одбору нацрт нове водоводне тарифе, који је скоро једнодушно анатемисан од пленума те је због тога повучен. Пригово-

рило му се да је асоцијалан, јер не води рачуна о социјалним разликама и да је тарифа скупа. Интересантно је да се и општина и критичари предлога слажу у једном, може бити главном питању: приходи од воде не смеју прећи про- | дукционе трошкове. Али кад су дошли до цифара, они су! се сасвим разишли. Ми се много чудимо да општина није у стању дати тачну цифру потрошене воде за једну годину. Тешко је веровати да Београд не потроши више него 4,952.000 кубичних метара воде колико каже општина да је потрошено у 1930 години. Како то да Загреб потроши годишње 12 милиона кубика воде а Београд ни половину од Tora? C тога нас је г. М. Павловић врло лако могао убедити са својим чланком („Правда“ 28 децембра 1931.) у коме тврди да Београд троши не 5 него 7,5 милиона кубичних метара воде. Шта више и та нам цифра изгледа мала, Београђани су се изгледа чували злогласних вишкова и врло је вероватно да су своју потрошњу воде због тога знатно ограничавали. Према тој погрешно узетој основној цифри дошли су предлагачи пројекта и његови критичари до другог резултата у погледу финансиског ефекта тарифе. Општина тврди да је у пројекту проведено гледиште чинидбе и протучинидбе и да ће приход једва покрити сопствене трошкове. Критичари тврде, да је пројект спао на фискално гледиште, и општина је, не без разлога, нападнута да хоће од водовода да прави приходе. Аргументи критичара су убедљиви: финансијски ефекат био би већи за 50% него што га је општина предвиђела. Али се не можемо сложити са критичарима да тарифу треба изградити по социјално-политичком критерију, јер је технички неизводљив. Управо данашња тарифа је највише и нападана због ове диференцираности у одређивању водоводних такса. Ми смо у принципу ва апсолутно усвајање социјалног гледишта у читавој политици Београдске општине, како гласи једнодушни захтев општ. одборника истакнут приликом дебате о водоводној тарифи. Беогр. општини би се можда могло и пребацити да у својој политици од ослобођења до данас није показала много смисла за социјално-политичке последице,

Али има у делатности општина случајева кад није могуће провести социјално-политичко гледиште у целости. То су баш вода, електрицитет, трамвај и сл. То што није учињено за електричну струју не треба чинити ни за воду.

__То су објекти који се цене према њиховом обиму а не према

Страна 103

субјекту коме су намењене. При томе факат, да то нису чисто трговачки артикли, не мења ни у колико ствар. Ако би општина отворила своју пекару сигурно је да би она хлеб продавала по истој цени за свакога.

Социјалност коју траже критичари новог пројекта не може се постићи диференцирањем тарифе према куповној снази потрошача, већ одређивањем тарифе која ће бити релативно ниска за све. Одредити једну цену значи читаву ствар знатно поједноставити и уз то ниском ценом омогућити и најсиромашнијим грађанима потребну количину. А Београдска општина има могућности да спусти цене воде. Она би то могла учинити и према количини досадашње потрошње. А сигурно је да ће у будућности потрошња воде знатно расти. Стални пораст становништва у Београду ће у том играти велику улогу, но ништа мањи ефект неће имати и рационално утврђена такса на потрошњу воде.

Иначе изгледа нам да се ово питање у опште више компликује него што је потребно. Нама је познато да се при одређивању водоводне тарифе узима за основ број станова,

величина кирије, површина или број простора, број лица,

порез на зграде и т. д. Али све то има основну ману т. |. вема скоро никакве везе са потрошњом воде. И наш нови пројекат узео је за основ број просторија. Зашто се додаје све то кад се вода може плаћати само по потрошеној количини 2 Кад већ имамо водомере, зашто и процену потрошене воде не бисмо извршили према водомерима. Овде немамо боље аналогије него електричну струју. Кад је ту усвојен систем према количини потрошње могао би се усвојити и код воде.

Нама је потребна јефтина вода и једноставна организација разреза и наплате. Тиме би се избегле неправилности према неуком свету, сиромашни би могли лакше да троше воду, општина би покрила трошкове производње и разрез и наплата би знатно појефтинили.

Златне резерве новчаничних банака служе за изравнање пасивног салда биланса плаћања. Показало. се је, да се у нормалним приликама ово изравнање врши без већих колебања девизних курсева, ако се количина новаца у оптицају доведе у један одређен однос према резервама злата новчаничне банке. Ако из новчаничне банке отиче злато у иностранство за изравнање пасивног биланса плаћања, то се у земљи мора смањити оптицај новчаница. Цене падају, извоз расте, а увоз се смањује. У земљи, у којој се увози злато настаје обрнут процес. Притицање злата омогућава повећање оптицаја новчаница, цене скачу, извоз опада а увоз се повећава. У земљи из које злато отиче трговински биланс постаје повољнији, У земљи у коју притиче неповољнији. То проузрокује обрнуто струјање злата, из земље у коју је притицало, у земљу из које је отицало.

Тим се спречава јаче колебање девизних курсева, које би могло настати јачим кретањем злата. Овај смисао златног важења лаичка јавност није никада разумела. Увек се је као главна функција златних резерви сматрала гаранција за стабилност новца. Ово популарно схватање је већ давно оборено чињеницом, да је било и стабилних папирних валута. Показало се је да је вредност новца сасвим независна од висине златног стока. У једној земљи може да буде инфлација и поред 100%-ног покрића новчаног оптицаја, ако количина новца у оптицају брже порасте него потреба народне привреде. Обрнуто, може једна земља да има сасвим здраву валуту без златних резерви. Само је претпоставка, да се новчана политика равна према стварним привредним приликама. Из овога излази: Стално опадање златних резерви не мора да буде знак новчаних и валутних потреса. Оно је само природна последица сталне пасивности биланса пла-

Вагеманов план