Народно благостање

(Страна 214

vički nazori. Jugoslavija |e izrazito agrarna zemlja. Od 14 mibona stanovnika polioprivredom se bavi oko 10 i po miliona

ili oko 75%. Međutim od ukupne teritorije od 24,848.829 ha svega ima 11,475.185 ha obrađene zemlje. Sa 28.1% neobra-'

đene zemlje Jugoslavija stoji u Evropi na 3. mestu. Na svakog stanovnika dolazi 0.82 ha obrađenog zemljišta, Slavu poljoprivrednog stanovništva 1.1 ha. To znači, da prosečno na jednu zemljoradničku porodicu od 5 članova dolazi svega 5.5 ha ili oko 9 jutara obrađene zemlje. U najnaprednijoj poljoprivrednoj zemlji sveta, u Danskoj, koja nam inače tako često služi kao uzor, na jednu glavu poljoprivrednog stanovništva dolazi oko 3 ha, u Nemačkoj na 56 glava agrarnog stanovništva 100.ha kultivirane -:zemlje. Devet jutara obrađene zemlje jedva može da prehrani jednu seljačku porodicu. Drugim rečima, u Jugoslaviji postoji osetna prenaseljenost sela, koja se iz godine u godinu pooštrava, jer broj stanovništva raste mnogo brže nego što se povećava opseg obrađenog zemljišta (krčenjem, melioracijama), a to povećanje ima i svoju dosta blisku granicu.

Imajući u vidu te činjenice, tvorci naše agrarne reforme moral: su prvenstveno voditi računa o tome, da se stvori zdravi srednji seljački posed, a da se suvišak agrarnog stanovništva .postepeno prevodi u druge privredne grane. A s druge strane oni su morali da vode računa i o načelu privatne svojine. U južnim krajevima naše države bilo je dosta zemlje za naseljavanje. Ono malo, što je tamo izvršeno kolonizacije, može se u stvari smatrati i jedinom aktivom naše agrarne reforme. U severnim krajevima agrarna reforma bila je sa predratnog gledišta jedan minus, a jednako je bila od štete za kredit naše države. Ekspropriacija bez ma i približno pravične odštete morala je porazno da deluje i na domaći, a naročito na inostrani kapital.

Agrarno pitanje kod nas nije rešeno. Poljoprivredna kriza postojaće i nakon što se poprave cene, ako do toga dođe.

Njoj ima samo jedan lek: prevođenje suviška agrarnog stanov-—

ništva u druge privredne grane. Tek u drugom ređu je važno samo unapređivanje poljoprivrede — muelioracije, modernizacija i racionalizacija proizvodnje, preorijentacija kultura, organizacija prodaje itd.

III. Teeba raditi na fome, da privučemo „prijateljski”, a onemogućimo „neprijateljski” strani kapital

Prevođenje suviška agrarnog stanovništva u druge privredne grane znači drugim rečima industrijalizaciju. Posle napisa g. dr. Bajkića u „Narednom Blagostanju” o industrijalizaciji i njenim prednostima ne bi imalo smisla ovde ponovo 20voriti. G. dr. Bajkić razložio je ne samo koristi od industrijalizacije, nego i uslove za njezino izvođenje.

U praksi se industrijalizacija kod nas ometa. Te zapreke činjene: su, i čine se još uvek u dvojakom pravcu: s jedne strane jedan u tom pogledu potpuno deplasirani nacionalizam ili barem nešto što se je maskiralo tim nacionalističkim plaštom, staino naglašava potrebu da sc pravi razlika između nekog tobože prijateljskog i tobože neprijateljskog kapitala. Svakom je ekonomskom laiku danas već jasno da kapital nema nacionaliteta, да је оп пмегпасопајап. Мјеса пе гикоуоде ткаку! зепштепtalni razlozi. Privatni kapital ide onamo gde nalazi sigurnosti i rentabilnosti. Taj, rekao bih gotovo pseudonacionalizam, doveo je do toga, da su s jedne strane izvesnim Кармана Сет grupama davane upravo, sem u kolonijama, neverovatne роvlastice — oprost od svih javnih dažbina, gotovo neka eksteritorijalnost — a bez ikakve kontrole državne i bez ikakvih sankcija za slučaj zloupotreba, dok se drugim Карманзискит отиpama stavliaju upravo nemogući i neprihvatljivi uslovi.

Na jednoj privredničkoj konferenciji bilo je nedavno reči o nekim javnim radovima, ustupljenim nekim stranim firmama,

_ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

a na svaku:

Бр 14.

opet iz obzira. na „prijateljski strani kapital. U stvari o kapitalu tu ne može biti reči, jer delom te lirme uopšte nemaju kapitala, nego са tek traže na osnovu dobivene koncesije, pa čak i u našoj zemlji, a delom lirme uopšte imnansiraju te radove našim sopstvenim sretstvima. Radeći tobože na poček, oni kod. nas eskontuju svoje bonove. Desio se je i ovakav slučaj: jedna strana Tirma, naravno opet „prijateljska” bila je u spekulativne svrhe kupila pola miliona pragova u Jugoslaviji. Nije uspela da ih plasira u inostranstvu, ali ih je plasirala, vrlo povoljno za sebe — u našoj zemlji. I to u vreme, kada naša šumska preduzeća otpuštaju hiljade radnika, jer nemaju posla. Ali u svim tim slučajevima radilo se je, razume se, o „prijateljskom” kapitalu. _ „Neprijateljski” kapital ne može da se pohvali takvom predusretijivošću. -

„ Kada se govori o stranom kapitalu u našoj zemlji, jasno je da može biti u pitanju samo sigurnost. Prirodni uslovi za rentabilitet neosporno postoje: bogatstvo na motornim snagama, ugliu i vodenim padovima; bogatstvo raznih sirovina, naročito ruda, drva itd.; dovoljan broj potrošača i odličan сеоgraiski položaj, sa prirodnim vezama u svim pravcima sveta; dobra i jevtina radna snaga. Dodajte sada plus sigurnost koja bi trebala da se stvori, pa eto svih uslova za industrijalizaciju, za priliv stranog mRapitala, bez kojega se ta industrijalizacija naravno ne da ni zamisliti. O tome da je ta industrijalizacija potrebna ne treba više ni diskutovati: ona nije potrebna samo zbog toga da našoj zemlji obezbedi privrednu nezavisnost, da. joj obezbedi privredno blagostanje i napredak, песо da јој obezbedi opstanak. Hipertroflija sela nužno dovodi do pauperizacije i degeneracije. Zdravo selo, taj neophodni rezervoar, za obnovu varoši i održanje zdrave rase, može to da bude samo kad je ekonomski dovoljno jako. A to ne može da bude, ako na jednog zemljoradnika dolazi svega 1.1 ha zemlje.

Smešno je govoriti o zapostavljanju sela industrijalizacijom. Naprotiv, zdrava poljoprivredna politika u prvom redu traži tu industrijalizaciju. Treba selu prvo dati oduške time, što se suvišak njegovog stanovništva privede drugim privrednim zanimanjima i što se stvori jedan brojni i ekonomski |aki potrošač. : О

Industrijalizacija može da se izvede samo pomoću stranog kapitala. Postaćemo strana kolonija?! Jedna zemlja, u kojoj strani kapital onim momentom, kad uđe u nju, i dalje ostane strani, i ne zaslužuje drugo nego da bude kolonija. U dobro upravljanoj zemlji nema stranog kapitala — od onoga časa, kako je ušao u zemlju, on je domaći. Kao što nema nacionalne razlike kod kapitala, tako unutar jedne zemlje nema ili bar ne sme da bude razlike između stranog i domaćeg kapitala. Stran ostaje samo onaj kapital, koji u zemlju ulazi u formi kredita. Investirani kapital se vezuje i više se ne razlikuje od domaćeg. Razume se, to će tako biti samo onda, ako država bude imala jedno dobro zakonodavstvo, kada će izvršna vlast funkcionisati pravilno. Tada će postojati dovoljno jaka i pravična kontrola nad domaćim jednako kao i nad stranim kapitalom i tada neće moći biti zloupotreba ni sa jedne ni sa druge strane.

IV. Etatizacija

Jedna zdrava privredna politika moraće konačno da prečisti i sa pitanjem državne privrede. I tu vidimo onu latalnu spregu nekog pseudonacionalizma sa marksizmom. Nije istina da ma kakvi nacionalni, interesi traže državnu privredu. Nacionalne interese može i mora da zaštiti samo |edan svestan narod i jedna dobra državna vlast. Jugoslavija je dovoljno jaka država da ne freba strahovati od nekih presizanja bilo domaćeg bilo stranog kapitala, ako ima savremeno i sređeno zakonodavstvo i dobru upravu, dva glavna uslova za pravičnu i Strogu kontrolu, a time i za punu zaštitu svih državnih i nacionalnih interesa, | | |