Народно благостање

Страна 516 ~

НАРОДНО БЛА

Бр. 33

ćanja uravnotežen, mogućno је зато род ичохот ро-

узсапја шуоха, јег зе акбуап зајдо БПапза рјасапја, kao što je otoič rečeno, može da naplati samo u vidu robe. Ne može se, dakle, forsirati-izvoz, a da se ne povećava uvoz i obrnuto.

Danas je naš bilans plaćanja pasivan. Ta pasivnost dolazi usled izumiranja svetskog tržišta robe. Guši se uvoz na svima linijama, pa propada i izvoz. Tu ne po_ тахе ш najrazvijenija poljoprivreda, ni najjeftinija proizvodnja (prema konkurentima), jer izvoz nije više pitanje cena, već tražnje u opšte. Narodna privreda se ne unapređuje zbog trgovinskog bilansa, ра čak ni zbog bilansa plaćanja, već zbog narodnog blagostanja. A ovo se ne ogleda ni u stanju trgovinskog bilansa, ni u onom plaćanja. Narodno blagostanje je samo malim delom uslovljeno ekonomskim vezama s inostranstvom. Težište narodnog blagostanja pada na unutrašnje tržište. Obilan i jeftin socijalni produkt, što ravnomernije podeljen međ privredne subjekte; drugim rečima, što obilnije zadovoljenje što većeg broja potreba što većeg dela naroda — to je narodno blagostanje. Privreda se unapređuje da proizvodi što bolje, što jeftinije i Što raznovrsnije i da proizvodni faktori budu što bolje nagrađeni. A to se može postići i u osustvu svakog prometa dobara s inostranstvom. (Naravno ne danas, kad su nacionalne privrede orijentisane delimično prema svetskom tržištu).

Prema tome deplasirana je diskusija oko toga, koliko koja privredna grana utiče na frgovinski bilans.

Ali se je diskusija udaljila od gore розјамјјелог cilja. Ona se upravo svela na pitanje, šta je država uradila za poljoprivredu, a šta za industriju. G. Mitrović tvrdi, da je industrija obilno pomagana, a poljoprivreda zanemarena. Time se ulazi u jedan od najinteresantniiih problema naše ekonomske politike i mi ćemo pokušati da izložimo svoje gledište.

III. Iadustrijalizacija i uvoz

G. dr. Gregorić tvrdi da industrija aktivira trgovinski bilans na tai način, što smaniu{e uvoz onih proizvoda, koji bi se inače morali uvoziti. Sa razvićem industrije, dakle, opada uvoz.

Tako su do skora mislili i mnogi ekonomisti. Ali ie to gledište oboreno. S industrijalizacijom jedne zemlie ne samo da se ne smanjuje njezin uvoz, Već se povećava. Pre nešto više od eodinu dana ıtı Nemačkoj se, povodom pitanja orjentacije nemačke trgovinske politike, vodila velika diskusija oko toga, da li se treba okrenuti zapadnim industrijskim ili istočnim, agrarnim zemljama. Tom prilikom je profesor Visoke treovačke škole u Berlinu dr. Eulenburg napisao vrlo dokumentovanu studiiu, u koioj je pokazao da industrijske zemlie pretstavliaXu odlično tržište ne samo za agrarne, nego i industrijske proizvode. Industrijalizacija, dakle, ne samo da ne utiče na smanjenje uvoza, kako kaže о. dr. Gregorić, nego ga povećava.

IV. Zaštita iadustri{e

Istina je, da je država uradila više za тацstriju, nego za polioprivredu. Ali to nije glavni objekt diskusije između g.g. dr. Mitrovića i dr. 'Gregorića, već i položaj obeju privrednih grana prema spoljnjoj trgovinskoj politici. Industrija je pomagana pomoću carinske zaštite.

G. dr. Gregorić odgovara па to, da zaštita industrije nije toliko rezuHat svesne ekonomske politike

{x iti А ЊЕ

to doba agrarni protekcionizam u zemljama,

državne u pravcu podizanja industrije, koliko nama, od strane inostranstva, nametnuta politika, kao posledica rastućeg agrarnog protekcionizma u inostranstvu. Mi se s ovim tvrđenjem ne možemo sa svim složiti. Саrinska tarifa od 1925. god: pretstavlja ogromno povećanje cafinskih stavova prema prethodnoj periodi, a u koje su kupovale naše proizvode ili nije u opšte postojao ili je bio u povoju. Istina mi smo docnije usled otežavanja našeg izvoza sukcesivno povećavali izvesne industrijske uvozne carine, ali to nije izmenilo osnovu zaštite od 1925. год. Uostalom, povišenje carina na naše proizvode u inostranstvu ne mora da vodi povišenju naših uvoznih carina. Engleska to nijć radila 80 godina. Razne severne evropske države fo ni danas još ne rade. Ali mi ćemo koncedirati, da mi s obzirom na naš geografski položaj i privredni prostor. ne možemo voditi drugojačiju politiku od one, koju vode naši susedi, odnosno kupci naših proizvoda. Tvrdeći da gro naše industrijske zaštite nije došao s obzirom. na inostranstvo, moramo s druge strane, prema о. dr. Mitroviću, da istaknemo, da danas, i kad bismo bili voljni da uništiто зуе пазе industrijske uvozne carine, ne bismo našli partnera koji bi bio voljan, da to isto uradi sa agrarnim carinama. Znači da poljoprivreda nije žrtvovana industriji i da bi i uslovi izvoza poljoprivrednih proizvoda bili isto tako teški, kad bi zaštitna industrija bila mnogo niža. Ali dalje moramo istaći, da se ne može upravljati trgovinska politika isključivo s obzirom na politiku inostranstva. Trgovinska politika je jedna oblast ekonomske politike. Ona ima da zadovolji izvesne potrebe narodne privrede i ona mora pre svega da bude diktirana unutrašnjim ekonomsko-političkim obzirima ili bar u izvesnoj meri pri postojećem zaštitnom sistemu. Drugim rečima ne moraju svi industrijski proizvodi biti maksimalno carinski zaštićeni, zbog toga šio inosfranstvo vodi agrarni protekcionizam. Može se i od foga činiti otstupanje pri pofpunom ignorisanju reperkusija te mere-za inostranstvo. Kad nama naš poljoprivredni interes nalaže, da se izvesni carinski stavovi spuste, onda se oni ne mogu držati visoko pod izgovorom da služe kao represalija prema inostranstvu.

V. Novi put

Pošto smo ovako završili analizu glavnih argumenata jedne i druge strane, potrebno je da istaknemo, da {e ceo problem rđavo postavljen, i to više krivicom 2. dr. Tan. Mifrovića. Da je on ostao pri fom, da država nije dovoljno uradila za poljoprivredu, onda bi svi mogli da se slože s njim. Ali on je naročito udario glasom na to, da za poljoprivredu nije ništa urađeno zbog toga, što |e žrtvovana industriji. To nije tačno, kao što smo otoič rekli. Ne iscrpljuje se ekonomska politika jedne zemlje u trgovinskoj politici. Postoji agrarna politika, koja nema veze s trgovinskom politikom, postoji pitanje poljoprivrednog kredita, pitanje silosa, pitanje zadrugarstva, pitanje standardizacije, selekcije i još mnogo takvih primera, koji ne stoje mi u kakvoj vezi sa trgovinskom politikom. Trgovinska politika |e obično skup protivpoloženih interesa, koji se ne mogu među sobom da izmire. I kad bi se u trgovinskoj politici iscrpljivala ekonomska politika, onda bi а. dr. Mitrović imao potpuno pravo; poljoprivreda bi bila žrtva industrije. Ali kako to nije slučaj, kao što to svaki može da zna, onda je, po sebi se razume, neosnovano i ftvrđe-. nje, da je poljoprivreda žrtvovana industriji. Neka bi to bilo tačno u oblasti trgovinske politike, i prilično je tačno, (ali uvek vodeći računa o tome da je principi-