Народно благостање

10, септембар 1932.

писе те врсте у нашој штампи, а у области народне привреде. Али, како је та појава нова, нарочито за читаоце с ове стране Саве и Дрине, и како ћемо и у будућности вероватно имати прилике да се чешће сретнемо с њом, то је било потребно да „Народно Благостање“, као стручан часопис, каже своје гледиште и истовремено укаже на погрешке и нетачности, садржане у горњем напису.

Што је г. Лопандић нашао за: потребно да. одговори на нашу критику, сасвим је разумљиво. Данас се свет даје поучити још само у четири ока, али никако преко јавности. А ни у четири ока се не прима више лекција, ако не годи ономе, коме се даје. Исто тако је обична појава од вајкада, да се у полемици, у осуству аргумената, прелази на лично поље. Ни то нас не чуди у напису г. Лопандића. Али нам је у толико неразумљивије, да је уредништво „Политике“ пропустилд да изврши ревизију тог написа. Одговор г. Лопандића не само да је и сувише личан, већ не одговара елементарним литерарним прописима. Ево на пр. каквих. све ствари има у том допису:

1. У самом почетку вели он, да су сасвим неочекивано на његов напис дошли напади од стране г. Велимира Бајкића и органа Југословенске акције у Загребу „Југословенске речи.“ Критика у „Нар. Благостању “ није имала потписа, па ипак г. Лопандић проглашује г. Бајкића за писца. Али даље мало напушта он ту тезу и говори о „оном гоСподину, који је написао поменути напад у Бајкићевом листу.“

2. У почетку вели г. Лопандић „бар се мени чини да ови написи немају никакве везе са онима, који су организовали и водили срамну трговину с уложним књижицама и да им они нису служили као кулиса.“ А неколико реди ниже вели он „ови написи и напади, били они добронамерни или не, заслужују свакако одговор и због тога, што долазе са нарочите стране, помало су и тенденциозни“ И док довде још помало сумња у исправност мотива нашег одговора, дотле се на крају чланка изражава он јасно и без резерве да је напис у „Народном Благостању“ тенденциозан, „да је служио свакоме другоме само не улагачима — народу."

3. Као што смо видели, г. Лопандић вели у почетку, да ова два поменута напада на његов напис „заслужују одговор, јер су нетачни и тенденциозни“. Али одмах мало ниже вели он, да на други напис, који је изашао из пера г. Башића, у опште за сада не одговара. Већ је променио мишљење и налази да г. Башић не заслужује одговор.

4. Г. Л. вели, да се и писац чланка у Послове ској речи“ г. Драгутин Башић и уредник „Народног Благостања“ г. Велимир Бајкић „баве спекулацијом на берзи и да је у том правцу наше писање било тенденциозно. На другом месту вели чак: „Писац у „Народном Благостању“ због својих губитака на спекулацијама оправдава на неки чудан начин и чудном логиком потребу да због тога изгубе и улагачи бар 50% својих улога."

Држим да г. Лопандић, ако бисмо поднели кривичну тужбу, не би могао да се ослободи одговорности за клевете. Остављајући за сада то правно питање на страну, да се задржимо на његовом моралном значају.

Г: Лопандић је свакако чуо од некога да је доле потписани редован члан београдске берзе, као што су то на пр. и г. д-р Војислав Маринковић и неколико стотина најугледнијих лица и фирми у нашој земљи. Редован члан берзе има право и дужност да се бави пословима који спадају у њен делокруг. Ти се послови називају берзанском трговином. Г. Лопандић није први који трговину на берзи назива спекулацијом: али за то сваки члан берзе. има право. да ту квалификацију огласи за клевету. Грговина на берзи је за члана берзе оно исто што и крпљење ципела за шустера и малтретирање хартије за по неке новинаре.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 571

Али какве везе има трговина на берзи са трговином уложним књижицама Прве хрватске штедионицег Каквом је оригиналном логиком г. Лопандић, уз одобрење уредништва „Политике“, успео да доведе у везу критику „Народног Благостања“ на његов напис с нашим чланством Београдске берзе 2 Очигледно је да то може имати само један једини мотив, наиме, да дисквалифицира мотиве којима се руководио. писац. критике на напис г. Лопандића у „Народном Благостању“. Г. Лопандић жели тиме да претстави читаоцима да је писац критике био погођен као спекулант његовим написом или да је у опште његов интерес као спекуланта у питању и да он горњом критиком брани свој лични интерес. Другим речима г. Лопандић хоће да каже да се „Народно Благостање“ у свом писању руководи не општим интересима, већ личним интересима уредника.

5. У напису од 20. пр. м. вели г. Лопандић да продаја тих уложних књижица „не долази услед неког неповерења према банци већ све те људе нагони директна нужда да на који било начин дођу до потребних сретстава. Због тога нико не пита за цену коју прекупци нуде... Пред једном дрварском радњом чека свакодневно читава гомила улагача који су у многим случајевима сретни ако могу за једно пре подне да дођу на ред да продаду своје уложне књижице“.

Међутим у „Политици“ од 28. пр. мес. излази други напис г. Л. у коме се вели: „Разлози који терају улагаче на продају уложних књижица двојаки су: први лежи у потреби да се дође до новца „за подмирење неодложних потреба као што су болест у кући, смртни случајеви, подмирење дуга на некој другој страни, одакле се прети забраном и т. д. Други разлог је чисто спекулативне природе и овај случај је већином надмоћан, Има људи који су у редовима улагача створили праву панику проносећи вест да ће новац у банци нестати и хитно су понудили своје услуге да спасу. за њих бар оно што се даде спасти“.

Г. Лопандић у првом напису и не помиње овај други разлог који у другом оглашава за важнији и надмоћнији. Како се то да објаснити» Каква је то непристрасност и служба народу 2 То ћемо видети мало час.

К, Нова теорија о пласману капитала

Г. Лопандић вели да смо ми у нашем одговору „оправдавали на неки чудан начин да баш због тога што смо ми изгубили на спекулацијама хартија од вредности треба и улагачи да изгубе на својим уложним књижицама“. Овде он изврће смисао наших речи. Ми смо казали и понављамо да кад је толико узбуђен над губитцима које трпе улагачи Прве хрватске штедионице, онда би требао да покаже још веће узбуђење над губитцима ималаца хартија од вредности, јер су ови много већи но они на уложним књижицама. Он је добро разумео смисао наших речи, јер одговара на тај наш аргумент следећим речима: „Најчудније је то што су стављени у исти ранг уложне књижице и хартије од вредности. Хартија од вредности је таква имовина која је намењена директно спекулацији и према томе подвргнута њеним кретањима. Сваки онај који купује хартију од вредности мора да рачуна или са губитком или са добитком. То је за њега једна. врста лутрије. Сасвим је друга ствар са уложним књижицама, то је имаовина која је предата другом на чување, која може да дође у питање само у случају пропасти банке или девалвације, али није никад подвргнуто законима берзанске спекулације“. Ето колико г. Лопандић разуме економска питања. Он и не сања да наука и пракса сматрају извесне врсте хартије од вредности за много сигурпији пласман него на уложне књижице. Уложна књижица је потраживање од једне приватне банке, док је хартија од вредности потраживање од онога који ју је издао. Међу хартијама, од вредности, налазе се и такве, по којима дугују држава и