Народно благостање

Страна o _ | НАРОДНО

Поменутим штетама придолази на економском пољу још и неминован, већи или мањи, губитак кредита, како је разложено у првом отсеку. К томе долазе и ванекономске штете, као заоштравање интернационалних политичких односа, јер се на хотимичну девалвацију гледа у политичком и привредном свету као на крађу туђе куповне снаге.

Међутим, хотимична девалвација није крађа туђе куповне санге, него неуспели покушај крађе туђе купоне снаге, а такав покушај као сваки неуспели покушај злог дела доноси казну без користи од злог дела.

ЈИ Дејство нехотичне девалвације

Када против пасивног биланса плаћање не помогне подизање каматњака, или је ово немогуће; и кад ни одлив и прилив новца не измене однос између националних нивоа цена, онда мора доћи до девалвације. Већ пре је споменуто да лек од каматне политике делује у оваквим случајевима преко цена у међународном промету добара, и путем привлачења краткорочног кредита. После рата мамац високе каматне стопе није увек утицао на прилив краткорочног кредита, чак ни код тако јаких земаља, као што је Енглеска, због тако високе ризико-премије, да често ни највеће могућа повишења каматњака није могло надмашити збир каматне стопе и ризико-премије, која се тражила од земље, која је предузимала меру. Из тих разлога, с једне стране, и замашних интернационалних плаћања, с друге, долази после рата олако и сваки час до падања валута испод доње златне тачке.

Мере против ове девалвације биће много мање него код хотимичне, Недостајаће мотив освете. Ипак, донекле, долази и у оваквим случајевима до спонтане реакције, као што показује пример лањске енглеске девалвације.

Да би одржале свој експорт у Енглеску, одмах су девалвирале свој новац не чекајући на аутоматску реакцију северне државе, Португал, Ирска, Канада, Индија, Египат, Родезија и Бритска Малаја, које са Аустралијом и Новом Зеландијом, које су већ раније девалвирале, и Енглеском сачињавају тзв. групу фунте стерлинга. Све ове земље манипулишу својом валутом саобразно кретању фунте стерлинга. И код других земаља, које су доцније девалвирале и које се при манипулацији валуте не држе енглеске фунте, делимично је утицао на одлуку о девалвацији пад фунте стерлинга. јен и драхма били су вел од себе „склоне паду“, али је на њихов пад сигурно утицала и конкуренција енглеске робе, појефтињене у златним ценама, колико у Јапану и Грчкој, толико и у земљама „групе фунте стерлинга“ и, најзад, на трећим тржиштима.

2

Ни друга врста спонтане реакције није мимоишла енглеску фунту. Неке земље (Француска и Канада) увеле су одмах царине специјалне за земље са депресираним девизама. Али и многа општа царинска повишења после 21 септембра 1931 године имају се добрим делом захвалити укидању златног важења у Енглеској.

Да ли је Енглеска и поред тих одмах предузетих мера спонтане реакције имала користи од своје девалвације, видећемо још у последњем одсеку.

Што се тиче аутоматске реакције, очекивало би се да ње не може бити, пошто је сама нехотична девалвација аутоматска реакција на неуравнотеженост платног биланса, која може потицати и од иностране сувише ниске стабилизације валуте. Ипак, до извесне аутоматске реакције долази

БЛАГОСТАЊЕ __ ____ Bol

и код нехотичне девалвације, Она је много слабија но код хотимичне девалвације, али до ње, ипак, долази, и то из следећих разлога.

Пасивност платног биланса која је изазвала девалвадију може бити пролазна, последица једнократних, случајних или сезонских интернационалних плаћања. Затим пред девалвацију и у прво време девалвације долази до бегства страног и домаћег капитала из туземне валуте, које по својој природи не може дуго трајати. Ти моментани преноси обобре "обично валуту. Међутим, наступа за неко време обрнут промет интернационалних плаћања: долази евентуално до великих једнократних или сезонских уплата на корист депресирајуће земље, а, на сваки начин, ако је валута стабилизована и ако су прилике у земљи нормалне, долази иза кратког времена и до репатријације капитала. Под нормалним приликама треба разумети, у првом реду, стварно уравнотежење државног буџета и отуд отклањање опасности новчане инфлације из буџетарне потребе, затим непостојање шиканозних пореза на капитал и, најзад, нормално политичко стање, т. ј., непостојање опасности од било каквих револуција, ратова, бојкота, саботажа, штрајкова и сл.

И Француска и Енглеска упознале су ову врсту реакције на својим послератним девалвацијама. Познато је, колико је новца повукла Француска после стабилизације франка и уравнотежења свога буџета. Новац је ишао у Француску делом за јефтину француску робу, а делом ради сигурног пласмана. И Енглеска је већ пролетос могла куповати велике количине злата. При том је интересантно. напоменути да су капитали напуштали Енглеску у јесен 1931. када је есконтна стопа централне банке била 6%, а да су нагрнули у њу у марту и априлу ове године, када је иста стопа износила 3% и 3 и по од сто. Толико се цени сигурност у послератном свету!

Код ове аутоматске реакције на девалвацију налазе се депресирајуће земље пред алтернативом: да ли да пусте курс домаће валуте да скаче (ревалоризација) или да зауставе новоштампаним нотама пораст курса купујући страни новац (девизе, злато), који је навалио на домаћу валуту.

Ово “потоње представља неку врсту. инфлације, на злату и златним девизама основану инфлацију, али која, ипак, а Ја [опоце мора довести до пораста туземних цена и тиме донекле укочити полет изазаван девалва-

цијом у почетку. Ова аутоматска реакција толико је извесна појава иза сваке девалвације, да се овај проблем: ревалоризација или инфлација (поменута златна инфлација!), намеће опрезним економистима још док траје обарање валуте. У овој алтенативи различито су се одлучивале разне земље које су после рата девалвирале и изгледа да су боље прошле оне које су задржале ниску стабилизацију и решиле се за златну инфлацију. Сви економисти слажу се да Француска и Белгија имају захвалити свој послератни структурелни просперитет понајвише ниској стабилизацији своје валуте, а Италија и још више Енглеска да имају да припишу своје привредне недаће — бар једним делом — сувише високој стабилизацији лире и фунте. Француска и Белгија могле су се одлучити за ниску стабилизацију, јер су у интернационалном погледу веровничке земље. Код стабилизације валута дужничких држава играће, свакако, много већу, иако можда не пресудну, улогу кредитни обзири, т. |. намера да се лакше узмогне одговорити међународним обавезама. (Свршиће се).