Народно благостање

Страна 12

незапослености. Последње питање је стављено на дневни ред Припремне Техничке Конференције, сазване за 10. јануар, која је имала да га проучи са техничког и привредног гледи-

шта, Оно је управо прихваћено тек када га је талијанска.

влада, из политичких разлога, које смо ми већ у више махова изложили, предложила. Свестан међутим привредног обележја овог питања као и недовољног познавања привредних проблема Међународне Организације Рада, талијански делегат ставио је у самом предлогу захтев, да се он има евентуално препоручити на испитивање једино надлежној Светској привредној конференцији. Али су раднички делегати, помоћу већине владиних делегата у Савету, успели, да то осујете, јер су знали да би тамо прошло као и оно за јавне радове. Има више шанса да буде прихваћено на Међународној Конференцији Рада.

Према томе се и Припремна техничка конференција има сматрати као етапа на путу ка Међународној Конференцији Рада. Она је зато и била трипартитна, састојала се у главном из оних истих делегата, који ће маја и јуна имати да решавају о судбини предлога. Предлог је у осталом добио наслов „скраћивања радног времена ради сузбијања незапослености“, да би се што већма истакло његово социјално обележје.

Како је на конференцији било заступљено тридесетак држава (међу којима није било ни Америке ни Русије) и то добрим делом по владиним делегатима, то ће се јуна меcena цела дискусија поновити. Зато нам, по интересе послодаваца, изгледа од највеће важности да се поред првог делегата Министарства рада појави као други делегат чиновник Министарства трговине и индустрије, који би пре свега изнео и уважио привредне моменте, и ако је владин делегат овај пут водио рачуна о тешким последицама које би скраћивање радног времена имало нарочито по земље са претежно пољопривредним обележјем.

Већина говорника истицала је обим и пораст незапослености „износећи о њој многобројне, али не увек прегледне статистичке податке. Други су опет оцртавали тежину кризе и огромну беду коју је она проузроковала: Скоро сви су говорници завршавали речима, „треба смањити радно време, да би се што учинило за незапослене раднике“. Кад је један од њих изнео чињеницу да се слична мера уводи и у Сједињеним Државама Северне Америке, наш му је послодавачки делегат одговорио, да су Американци од вајкада волели да експериментишу и да су их баш због тога они исти делегати често обележавали као коцкаре, који их данас стављају за узор. У осталом и Американци су далеко од убеђења да ће тај њихов експерименат успети. У осталом они су претходно изабрали одбор од 500 најбољих стручњака који су скоро кроз три године дана проучавали све привредне, социјалне и техничке елементе овога проблема. Много су већи коцкари они, који ограничавају проучавање и решење овог проблема на једну конференцију од две и по недеље, чија је стручност, бар у привредном погледу, више него сумњива. Најзад је свакако лакше експериментисати на једном подручју са 120 милиона становника, које има једну монету и једну царинску границу, него са државама које се и у простијим и ЈАНО РТА ВИ OM питањима до сад нису могле да сложе.

Повећање трошкова производње услед скраћивања радног времена био је главни аргуменат послодаваца против предлога, особито ако би се усвојио захтев радника да се наднице повисе или да остану исте и при скраћеном радном времену, у сврху да се повећа куповна моћ. Претставници пољопривредних земаља истицали су сем тога чињеницу да би се маказе између цена индустриских и цена пољопривредних производа, поскупљивањем индустриске производње, још већма отвориле, што би неповољно утицало на куповну моћ

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 5

пољопривредних земаља. Раднички и неки владини делегати покушали су да овај аргумент побију са слагистичким подацима, према којима наднице износе сразмерно мали део производних трошкова, те би се вишак производних трошкова лако могао да изравна смањеним добитима предузимача; привреда је у осталом динамична, она се непрестано развија, она тежи порасту тако да је социјална слрана живота могла и до сад да напредује, не есконтујући у напред привредне реперкусије тога напретка... Послодавци су на то одговарали да је данашња фаза привреде обележена све мањом предузимачком добити и све мањом производњом, и цитирали фФонтенела на умору, који је на падање „Comment ca va“ одговорио „Са пе уа раз, са Sen va“

Тако се говорило у исти мах о незапослености услед

АЕ и механизације рада, услед рационализације, по-

ремећења привредне с«аруктуре и цикличне кризе. Послодавци су при том покушавали да упуте дискусију у неки систем према приоритету, доказујући потребу да се прво преброди криза поверења и кредита, што је опет у тесној вези

„са питањем ратних и осталих дугова, са питањем разору-

жања и сигурности, са питањем враћања фунте на златни стандард и са другим политичким и привредним питањима. Покушавали су даље да издвоје мучан и трновит проблем лечења незапослености услед механизације рада чије се сузбијање не може постићи на симплистички начин и зедном једином мером, а који ће се одмах по повратку нормалнијих времена и онако морати узети у поступак и то врло вероватно међу осталим и мером скраћивања радног времена. Међутим сви ти покушаји остали су безуспешни, Већина се у начелу изјаснила у прилог скраћивања радног времена на

| 40 часова недељно и мање, као и на нумерично ограничење

прековременог рада.

Од интереса је напоменути да су се енглески владини делегати како у дискусији тако и при гласању непрестано држали уз послодавачку групу, пошто су изјавили да Велика Британија до данас није ратификовала ни конвенцију о радној недељи од 48 часова, усвојеној 1919. године у Вашингтону, и то упркос чињеници да је од тога доба радничка странка већ два пута била на влади. -

Исто је тако вредно споменути да су се поред песи-_ мистичних цифара које су беспослицу и њен пораст оцртавале у најцрњој боји појавиле и статистике, по којима незапосленост иде к опадању. Док се наиме број незапослених радника од 1930. на 1931. повећао са 30%, дотле је то повећање од 1931. на 1932. износило. 15%, и ако је у исто време скраћивање радног времена у појединим предузећима, т. зв. Кштагђеф (5ћогЕ Нте), порасло са 50%. Те цифре јасно показују тежњу послодаваца да не затворе фабрике и да не отпусте раднике, већ да одрже погон бољом расподелом рада.

Када смо ми у своје време како у Савету тако и на Конференцији рада заговарали узимање у обзир и привредне стране социјалних питања, старали смо се уједно да убедимо надлежне чиниоце како би од делегата и експерата које шаљу на ове конференције тражили и познавање привредних проблема. Ми у том на жалост нисмо до данас потпуно успели ни у самој послодавачкој групи, а камо ли код владе и код радника. Зато се на оваквим по привреду у опште и по индустрију напосе значајним састанцима и показује већи диспаритет у менталитету појединих група, него што је постојао између краљице Викторије и њеног госта, неке дрначке владарке једне од британских колонија. Када се наиме у току муком вођене конверзације повела реч и о генеалогији, црначка је владарка наједаред узвикнула: „И у мојим жилама тече енглеска крв“, а када ју је краљица Викторија питала, како је то могуће, ODO Ona је TIOHOCHTO" „Мој је деда појео једног енглеског генерала“.