Народно благостање

Страна 116 НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 8

довољи, или не потпуно, најелементарније потребе. Ов: је стално под притиском незадовољених потреба. Бол је несносно осећање које може да иде дотле да убије вољу и на живот. Живот је вечита оспилација измеђ радости и бола. Бол је унутарња реакција организма, а специјално нервног система. Бол и радост одигравају се у унутрашњости живога, бића. „Кивот је етоцентричан. Оваки се брине само ва себе. У природи не постоји алтруизам. „Киво биће не може да, осећа туђи бол. Такав је био и човек. Сит гладном не верује!

Милосрђе је такође шроизвод цивилизације; њега. нема у природи. Милосрђе је осећање са бедом другог бића и готовост на пожртвовање за. другога. Милосрђе је самоодрицање, одрицање на, задовољење сопствених потреба, у корист туђих. Не може се утврдити кад се појавио осећај милосрђа код човека. Од како историја зна за човека зна и за милосрђе. Али она није особина урођена, оригинална, већ стечена, вештачка. У природи га има само измеђ чланова породице и код извесних фела измеђ противлоложених полова. Дивиливација је проширење и јачање осећаја милосрђа код човека. То је резултат напора бољих људи, оних који су први почели да осећају сажаљење са, болом другога, бића. Највећи је напор учинила, религија. Основно учење свију религија, је човекољубље. Прве су религије штостале онда кад су бољи људи дошли на идеју да страх од смрти код богатих људи искористе ради подизања осећаја милосрђа код њих и ради искоришћавања њиховог ботатства за сиромашне. Вера дакле није била циљ већ срететво у служби најбоожанскијег осећања код људи. У колико вера није могла да ублажи беду сиромашног света, формирана, је фикција о вечитом рају као награда ва, си„ротовање на, земљи. Вера је с једне стране развијала осећање милосрђа а с друте сама та, организовала.

| КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ МИЛОСРЂА

(По Мипзгегђего-у, Шћогп-у и Гашт-у)

За сада је несумњиво да се први почеци организовања помоћи сиротињи јављају у предњој Азији, после организовања друштва у крвне заједнице. Поглавица племена био је иницијатор. Мотиви су били разни: војнички, реално-политички, да би имао боље војнике и оданије поданике, како је то утврдио Опенхајмер; а затим религиозни: краљ је био индентичан с божанством, које чини добра дела. Код Јевреја религиозни мотиви играју много већу улогу. Јехова је бог сиромашних и напуштених. (Мојсијев законик налаже помагање ближњих). Помоћ су добијали робови, удовице, старци, сиромашне занатлије и надничари. У Грчкој су филозофи и политичари проповедали милосрђе као акт правед„ности. Сваком се човеку мора дати оно нашта има право. Рођаци и пријатељи помагали су индивидуално своје сиромашне рођаке и пријатеље, сваки богаташ требао је да помаже сваког сиромаха.

Државна помоћ дошла је много доцније, и то само у Атини, где је дошло до великог осиромашења после многобројних ратова. У Риму, међутим, државна помоћ је била много већа. Рим је постао центар огромне државе са стотинама хиљада сиромашних занатлија и пролетера, које је требало прехранити. Држава је у прво време делила жито и хлеб по јефтинијој цени овој огромној армади сиромашних, а касније бесплатно.

Приватна иницијатива, преко посебних каритативних

организација и специјалних фондова код општина није престала да делује. Хришћанство је љубав према ближњему узело као једну од својих догми, и захтевало од својих верних да помогну свакоме који се налази у невољи. Касније, с развојем црквене организације, створиле су се и посебне институције, које су биле нека врста службеног и организованог милосрђа, и којима је то, поред службе богу, био једини задатак. Разни религиозни редови су у манастирима створили склоништа за старе, болесне и находе, којих је у доба ратова нарочито било много. То је, материјално, било у толико лакше спровести, што је црква већ постала један од највећих поседника земље и један део прихода — додуше доста мали — употребљавала за помагање сиротиње. Држава је само у ретким случајевима интервенирала. Карло Велики је, на пример, у једном моменту великог осиромашења, увео специјални прирез за помагање сиротиње. Иначе средње-вековна држава показивала је потпуни дезинтересман за сваку социјалну акцију. То је, у осталом, лежало у природи феудалистичке државе. Али су на другој страни градови независно од државе, приступили помагању сиротиње. После крсташких ратова просјачење је узело маха. Градови су морали да се брину за рањене, болесне и унесрећене овим ратовима.

Главна и једина институција биле су болнице и склоништа за сиромашне. Прве су се развиле код разних црквених редова, а затим су их делом преузели и градови. Али, то је акција била недовољна. Нови прилив градског становвиштва из села само је повећавао број оних који су чекали на помоћ. С реформацијом питање сиротиње долази у нову фазу. У Немачкој и Енглеској приватној иницијативи долази у помоћ држава, У првој, полицијском одредбом да сваки град мора помагати своје сиромахе, а у другој једним специјалним законом из 1601 године о помагању сиротиње. У Немачкој горња мера није имала жељени ефекат. Поједине државе биле су слабе, да би могле спровести и контролирати горњу уредбу, док је у Енглеској закон показао извесне резултате, али уклањање сиротиње њеним запослењем није се постигло. А то је баш била основна идеја закона. Он је предвиђао посебне органе, који треба да се брину за то да сви сиромашни добију посла. Како је то било немогуће, а поготово, како је врло велик број слабих, сакатих и старих, који нису способни за рад, то је приватној иницијативи остало широко поље рада. Осамнаесто столеће донело је нове идеје. Хуманизам, који се тада јавља, не остаје без утицаја и на проблем сиротиње. Ничу безбројна филантропска и хумана друштва, која у своме деловању напуштају уске принципе завичајности и помажу сваког коме је потребна помоћ.

Хуманистички карактер каритативне акције основа је и данашњег односа према сиротињи, и ако је ова добила у разним земљама разне форме. Капитализам је у својим почецима апсорбовао велики број људи са улице. Прилив са села гутала је индустрија. Појам сиротиње се је сузио. По дефиницији, под сиротињом разуме се у капиталистичком систему производње, она група људи која је неспособна за привређивање и налази се трајно ван процеса производње. Дакле, то су у првом реду старци, изнемогли, болесни, осакаћени и на крају алкохоличари који немају никакве друге имовине нити прихода. Међутим, сада се ова дефиниција мора проширити. Док је индустрија раније апсорбовала прилив са села, сада баш она избацује велики број људи на улицу. Они су способни за привређивање, али немају зато објективне могућности. Незапосленост је данас добила огромне димензије; многи су већ годинама незапослени, и зато се може говорити о незапосленим као о сиротињи, као о оној групи људи, која додуше није неспособна за рад, али која је за један период времена избачена из процеса привре-

Пара