Народно благостање

Страна 132 -

šta problema koji je od ova dva pokretača dominirao ı masi. Srednji vek je perioda dubokog misticizma, apsclutne vlade iracionalnog. U 18. veku počinje da uzima maha logika, koja kod izvesnih Шохоја prelazi u tira-

niju razuma (cogito, ergo sum). U 19. veku ftriumfuje.

тагит, za to se on naziva vekom racionalizma. Ali već pred kraj istog stoleća počinje reakcija. Počinje pobi na protiv logike. Čuje se neverovatna parola: „logika nam je postala bliutava i odvratna”. 1 dok je razum Daralisao osećanje, sad je nastala obrnuta igra. Osećanje, iracionalan Iaktor, osvaja i one oblasti čovekovog bića koje su produkt razuma i koje pod uticajem osećanja moraju poremetiti socijalnu ravnoteži. То važi pre Svega za privredu. Stfarijim generacijama izgleda пе-

verovatno da se privreda može da potčini iracionalnom. |

Međutim to je u veliko slučaj. To važi za prolekcionizam, a još mnogo više za autarkiju.

Nacionalno nije nikad bilo stvar raziima, već samo osećanja. To su vrlo lepo dokazali nemački sociolozi: Maks Veber i njegovi učenici Artur Salz i Valter Sulzbah. Veber je prvi ukazao na to, da iracionalno prevlađuje u socijalnim odnosima i pri Iormiranju стира. Ро njemu fenomen „nacija” počiva isključivo na osećanil prestiža.

Kao i uvek ranije, pri velikim obrtima u duševnom životu narod, i sada se pojavljuju filozofi koji clorilikuju iracionalno. Žorž Sorel, Musolinijev učitelj, objavljuie još pred kraj 19. veka svoju raspravu pod imenom „Razmišljanja o sili”. „Mit” sile pretvata se postepeno u kult revolucije u socijalnim odnosima i kult ratništva, mržnje i krvološtva u odnosima među narodima. ŠpenSler glorificira krvološtvo divlie životinje od čega зе čovek otpadio tokom vekova. On opeva „pijanstvo osećahja, kad se nož zarije u telo neprijatelja, kad do triumfirajućih čula dopre zadah krvi i jecanje; onda istinski čovek mora da oseti u sebi uspavanu žar ljudske praduše”, |

Кад зе na čovekovu metafizičku slabost i sklonost

к пасопатот nasloni ovakva filozofija, onda га ро-

staje najvećim nacionalnim delom.

HI. Pobeda iraciomalnog u oblasti razoružanja

Zaraćeni narodi u Svetskom ratu bili su iskreno prožeti željom da ovaj bude poslednji. To važi i za pobeđene. Jer ie utisak rata bio tako silan, da niko više nije ni pomišljao da rat može biti opšte oruđe za obračun sa protivnicima. Kroz Nemačku i Austriju tri godine posle rata dominirala je lozinka: „nikad više rata” (Nie Wieder Krieg!). Zbog toga je sa sviju strana srdačno primljen predlog o razoružanju. On počiva na ideji da je najbolie sretstvo za sprečavanje čoveka od rđavih dela uništenje oruđa kojim ih on vrši. Detetu ne treba dati vatru u ruke: čuvara harema treba опетооис та zloupotrebu položaja, i pripitomljenome medvedu ireba izbiti zube, a narodu oduzeti oružje. Jer kao što bez zuba nema ujeda, tako ni bez oružja ne može biti rata. To je esencija anglo-amerikanske pacifističke doktrine, koja se zastupa u Ženevi. Pobeđeni, kao što rekosmo, prihvatili su razoružanje ne samo zbog toga Šio su smatrali da ie rat najgora stvar na svelu, i ne samo zbog toga što su verovali da će integralno razoružanje biti ubrzo izvedeno, već naročito zbog toga što

č

su znali da bi njihovo pravo ma naoružanje (koje im

ie oduzeo ugovor o miru) ostalo bez ikakvog sledstva,.

jer naoružanje zahteva tako ogromna finansiska sre{stva, da se na nj ne može ni misliti. Nemačka je posle

ПАРОДНО БЛАПОСТАЈЊЕ

rata investirala mnoge milijarde tuđeg kratkoročnog šapitala u najraznovrsnije investicije, ali nije ni pokušala da ih upotrebi za naoružanje.

Još pre stupanja ugovora o miru ma snagu, pojavilo se u Francuskoj gledište, koje se ne može da izmiri sa anglo-amerikanskim. Francuzi kažu da međunarodna odluka o razoružanju nije garantija profiv rata. Rat kao sila može samo silom da se spreči. Francuska može da prihvati razoružanje ne iz ubeđenja što ono ptuža 100%-tnu garantiju protiv rata, već iz solidarnosti, ali ne može razoružanju da žrtvuje svoju nacionalnu sigurnost. Ona traži garantije protiv eventualnih prouzrokovača rafa.

I dok se na međunarodnom divanu još uvek pretresa platonski pitanje o razoružanju, dotle se narodi sve više naoružavaju. Naoružanje se ponova vraća na

Svoj stari put. Čovečanstvo ima da računa sa товис-

"позси гаја Као 1 2а 5.000 godina do Svetskog rata. Ма

dalekom Istoku rat je na pragu. U Evropi se atmosfera puni sve više rainim gasom. Ima hiljadu razloga koji 80vVOTre za mogućnost i verovatnost rata na evropskom zemljištu, a još više koji govore protiv. Za mogućnost rata govori pre svega ratničko raspoloženje kod pojedinih naroda. Mnodgobrojni i sigurni znaci kazuju da ima naroda koji se ne bi ni najmanje ustezali da uđu u rat, ako bi iole imaii šansa da iz njega izađu kao pobednici. ima naroda koji nacionalno nemaju gotovo ništa da reskiraju u ratu, sem gubljenja života i osiromašenja, a to važi i za protivnika, i to je dovoljna uteha 7а гајоborne. U ostalom treba imati u vidu da rat nije akt razuma već pasije, a narodi su podložni strastima.

Rat najčešće počinje u uzbuđenju kao i tuča međ pojedincima. Prema shvatanju nacionalnog prestiža ima i suviše imperativnih razloga za neizbežnost rata. Pa i upravljači naroda vrlo često pribegavaju таншт zapletima radi izbegavanja unutrašnjih, — koji bi mogli ispasti na njihovu štetu. Najzad ima naroda koji smatraju da im se čini nepravo i да је njihov vrhovni nacionalni zadatak da ispravljaju nepravde.

Argumenti u korist rata spadaju u oblast iracionajnosti, dok su oni koji govore protiv mogućnosti ratova u Evropi proizvodi razuma. Pre svega notorna je činjenica da su oni narodi u Evropi, koji bi laka srca reskirali ratni zaplet, nenaoružani. Oružanje naroda za rat prema nivou današnje ratne tehnike zahteva tolike materijalne žrtve, da je onim narodima, koji su posle rata ostali razoružani, bilo apsolutno nemogućno da se naoružaju i za jedan deo onoga šio je u rafu potrebno. Istina, međ saveznicima u ratu postoji solidarnost u podeli oružja; ali, po našem mišljenju, nema nijedne države u Evropi koja bi imala toliko ratnih sretstava, da bi mogla da naoruža još jedan narod. Ako bi rat trebao da zavisi od stanja naoružanja, onda bi on za dugo vremena bio u Evropi potpuno isključen.

Za vođenje rata potrebno je neobično mnogo doDara koja se ni u kom slučaju ne mogu dobiti kod kuće. Danas se ta dobra ne mogu dobiti na veresiju, već samo za zlato. A ni jedna država nema toliko zlata, da može njime da finansita rat. Dalje, ima se računati s tim da bi pacifističke države, a to su najveće države na svelu, objavile bojkot onim državama, koje su izazvale tat. Treba računati s rđavim raspoloženjem Engleske i Amerike protiv. izazivača rata. Time se otvara pitanje transporta čak i pri uspeloj nabavci dobara iz inostranstva. Ceo saobraćaj dolazi pod apsolutnu kontrolu tih država. Može se reći da cela grupa država, koje bi došle u kom-

с