Народно благостање
16. септембар 1933.
бања влада је пошла поступно-у решавању овога питања мислећи да ће, на тај начин, колико толико задовољити средњи сталеж. Прва мера била је забрана проширења постојећих трговачких магазина. Потом су дошле нове мере: повећање пореског оптерећења трговачких магазина, забрана отварања нових радња са јединственим ценама, укидање разних пореских и саобраћајних повластица потрошач“ ким задругама итд. Али све ове мере показале су се недовољне да реше главно питање: да занатство и детаљну трговину ослободе двају најјачих конкурената: потрошачких задруга и трговачких магазина. Занатлије и трговци показивали су све мање одушевљење за владине мере, које су биле далеко иза датих обећања. Пред тим фактом влада је морала нешто да учини. Први корак у овоме правцу претставља решење питања потрошачких задруга.
Питање је решено овако: око. 1200 потрошачких задруга, које су до сада припадале различитим савезима, биће учлањене у новоосновану Земаљску потрошачку задругу. Права и дужности чланова појединих задруга остају иста. Удели потрошачких задруга преносе се на нову -Земаљску
задругу. Земаљска задруга даваће у закуп своје дућане тр- '
говцима и занатлијама, који ће бити обавезни да сву робу набављају од Централне набављачке задруге и да подлежу контроли ове задруге. У земаљску задругу принудним путем улазе и набављачко-продајне трговачке задруге. Да би се помогло занатлијама Централна набављачка задруга биће обавезна да своје потребе у првом реду код њих подмирује у колико њихови производи конвенирају ценом и квалитетом. Новим уређењем задруге ће бити обавезне да пруже потро-
шачу добру робу, а с друге стране неће више претстављати,
конкуренцију занатлијама и детаљној трговини.
На овај начин потрошачке задруге изгубиле су своју главну сврху, која се састојала у томе да својим члановима омогућују јевтиније снабдевање. Њихов положај, с обзиром на тежњу искључења конкуренције, сада је изједначен са положајем незадружне трговине и занатства. У духу национал-социјалистичке економске политике добит је у искључењу конкуренције с једне а у рационализацији промета добара с друге стране.
Насупрот овом објашњењу чињеница је, да је овом новом реформом уништено потрошачко задругарство у Немачкој. Досадање задруге биће претворене у обичне трговачке радње, које ће се од осталих разликовати само у томе, што ће имати обезбеђен круг муштерија. Питање је само како ће се према овој реформи држати задругари. С o6зиром да је овим уништен један од главних њихових интереса, који их је опредељивао да приступе потрошачкој задрузи, није искључено да почне напуштање задруга, А то ће бити и формално крај потрошачких задруга у Немачкој.
Претставници привредних ко порација и разних комора из подручја Дунавске бановине поднели су ових дана
Два случаја из пореске праксе
Бану „Меморандум о разре-
зу и наплати пореза“ у којему се, између осталог, каже, да се проносе, претежним делом већ потврђени гласови, да су пореске: власти спремиле разрез течевине за ову годику У двострукој или трострукој висини према прошлогодишњој и против тога се диже протест. Ми мислимо да је страх од овога неоправдан; јер пореске власти не могу по својој вељи и без обзира на пословање у прошлој години да зрше разрез течевине. А ако то покушају трговац има потпуло ефикасну одбрану у чл. 53 Закона о непосредним. порезима. Трговачке књиге мора.да води сваки трговац у -мислу трговачког закона; у овоме се налази доказ о приходу од
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ _
и
Страна 603
радње, једино меродаван при разрезу течевине. Због тога
сваки порески обвезник по течевини, а то је највећи део пореских обвезника, има против незаконитих разреза пореза са стране пореских власти законски противдоказ.
Даље се жале привредници на то да пореске власти не пребијају више плаћене износе по једним пореским 0о6-
"лицима са дуговима по другим. Будући да је опште призу o
нато начело да свак, па и држава, треба да пристане на пребијање својих дугова и потраживања, то је јасно да
порески обвезници имају на то пуно право. Они због тога трпе велике штете, јер им пореске власти док они дугују по било којем пореском облику не издају уверења о плаће-
"_ном порезу а многобројна права: грађана су условљена уве-
рењем о плаћеном порезу.
Мађарска, као и многе друге државе, тера политику дефлације, Дефлација је један од главних узрока да се усадашњој депресији појавио проблем дужника. Реални терет дугова постао је због дефлације несношљив и због тога су предузете у већини држава ванредне мере у корист дужника. Следствено, лефлација треба да значи бежање од дугова. Међутим у задње време опажа се сасвим противна тенденција у неким државама, наиме настојање да се праве нови дугови. У том погледу интересантан је чланак у бечкој „Die Borse“ o 31. пр. мес. о приликама у Мађарској, који доносимо скраћен у
Дуг је најбољи друг
_ преводу.
„После доношења најновијих закона о раздужењу псљопривреде у Мађарској, опште је мишљење да кредит улази у нову фазу. Шта ће се из тога развити не може се предвидети и због тога влада општа безглавост и замрлост. Али сазнање да се је најглавнији ред дужника, наиме пољопривреднци, успео да ослободи ропства камата, улио је наду и осталим дужницима да ће се и они решити тог терета. Па кад то и не би наступило, ипак је та нова психологија од пресудне важности, јер нема ниједне категорије дужника нити иједног грађанина, који дугује неколико хиљада пенге, а да не верује да ће му се тај дуг олакшати ванредним мерама као што је случај код пољопривредника. То држање и мишљење дужника има скоро исте последице као што их је имала инфлација, наиме свако жели да се задужи. Траже се дуговима оптерећени поседи и куће и то не само са дугорочним, него и са средње- и краткорочним. Наставак политике дефлације не плаши дужнике, Није се знало ни за инфлацију докле ће да иде, али се веровало да ће да напредује. Тако се и данас верује, да се политика раздужења неће брзо зауставити, па се шпекулира. Прављење дугова постало је мода. Купују се оптерећени објекти, јер се дугови не могу утерати на дан доспећа као пре.
Али и ту има граница. Иако је данас одржање дуга једностран правни посао, за прављење дугова потребна су двојица. За време инфлације ризико повериоца изражавао се у високој камати. Будући да је она данас максимирана на 7.5%, а ризико је куд и камо већи него за време инфлације, то се уопште не дају зајмови. За време инфлације падање вредности новца очекивало се и према томе се равнало. Али данас не постоји сигурност да ће се уговор о дугу признати. Услед разних привредних и социјалних прилика може лако доћи до тога, да се уговор тако измени да постане за повериоца сасвим или скоро безвредан. Код облигација је то већ наступило. Код неких категорија купони се уопште не плаћају, код других само у износу од 33%. Тако су уштеде једног дела мађарских капиталиста уништене