Народно благостање

14, октобар 1933, _ НАРОДНО

Ми смо често пута указивали

Америчке банке нападају Ba то, да американске банке

Рузвелта нису задовољне политиком претседника Рузвелта. То најбоље доказује ток 3е-

маљског конгреса банкара у Њујорку почетком прошлог месеца о чему смо сада добили детаљне податке. Критика банкара уперена је у првом реду противу валутне политике, која се стално колеба између стабилизације и инфлације, златног и важења на основу индекса и на тај начин убија поверење. Они захтевају враћање златном важењу. Без сумње банкари су овде у праву. Јасно је да је у оваквој ситуацији солидна пословна политика немогућа. У првом реду, док се рачуна с инфлацијом банке не могу да одобравају кредите, а то се управо од њих тражи.

Банкари критикују даље закон о осигурању депозита, који се заснива на идеји солидарности банака. По овоме закону све су банке обавезне да плаћају осигуравајућем фонду извесан проценат својих депозита, из кога ће се угроженим банкама давати помоћ за удовољавање својим обавезама, Противу овога су нарочито устале велике банке с аргументом, да се тим здравим банкама намеће терет осигурања болесних. То ће имати за последицу нестајање осећаја одговорности код многих банака кад им се одузме ризико. Осигурање осим тога није никако погодно сретство да спречи избијање банкарске кризе. Кад би на пр. већ 1929 год. био постојао осигуравајући фонд његова би сретства била приликом избијања кризе убрзо уништена. Здраве банке морале би да дају нова сретства у корист фонда, па би публика била изгубила поверење и у њих. Било би дошло до излажења злравих банака из те организације да на тај начин покажу својим муштеријама да с њом немају никакве везе. Коначно банке су мишљења да до 1 јануара 1934 није могуће извршити савесно испитивање ликвидитета банака и ако је ликвидност предуслов уласка банке у нову организацију. Само у овој тачци критика банкара је донекле оправдана. У 3—4 месеца збиља није могуће провести савесну ревизију банкарских клаузула. Постоји дакле опасност да фонд буде већ у почетку оптерећен нездравим банкама. Али с друге стране мора се признати, да американски банкарски проблем захтева брзо решење и да је можда боље, да га америчка влада реши брзо, ма и с извесним грешкама, него да га уопште не реши. Велике, банке су противнице фонда, јер: ове морају да сносе главни део терета. То је ситничарска политика. Главно је питање шта тим треба да се постигне, а то је отстрањење кризе поверења. Тачно је, да је она најпре избила: код малих банака, али кад је она избила онда су биле погођене и велике банке. Због тога је осигурање депозита у интересу целокупног банкарства. Кад велике банке говоре о нездравој пословној политици малих банака нису у праву. Код неких је додуше и пословна политика узрок за слом, али код највећег дела криза. Мале банке у Америци неговале су највећим делом пољопривреду. Кредит и хартије од вредности и пад цена аграрних артикала, били су главни разлози кризе банака. Са сигурношћу се може рећи да би у случају, да је у почетку банкарске кризе постојао овај фонд, криза била ускоро преброђена, Улагач би био повукао свој новац од једне банке, али би га уложио у другу. Тешко да би било дошло до огромног тезаурирања, како је у ствари било. Идеја солидарности банака је тачна. Потребно је да постоји институција, која би у случају панике прискочила банкама у помоћ да задовоље своје улагаче, а то се увек показало као најефикасније сретство за отстрањивање кризе поверења. А и правичније

је да се жртве поделе међу банке него само да их сноси држава.

МАР И Ма al

БЛАГОСТАЊЕ __ Страна 663

U jednoj izjavi g. Моја Ботдеvić, upravnih Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruса („Politika” od 8 oktobra), žali se. na feškoće našeg izvOza svinja u Čehoslovačku, naročito na one, koje dolaze sa strane monopolisanog položaja komisionara. Po ugovoru sa Čehos:ovačkom mi smo obavezni da ceo naš izvoz svinja prodajemo preko komisionara, ikoji nam ogromnim roškovima manose velike štete. Troškovi ma jedan vagon naše robe do Praga iznose skoro 48.000 dinara. Kao čista zarada komisionarima ostaje око 6.000 dinara po vagonu.

Naši čitaoci će se setili da smo pre izvesnog vremena imali “sti slučaj sa Austrijom. Međutim, ovaj sa čehoslovačkium komisionarima mnogo je teži. Na ime, troškovi poslednjih mnogo su veći od froškova austrijskih komisionara. Ovde se radi o jednoj novoj meri za otežavanje našeg stočnog uizvOza.

Novo oruđe stuka našeg izvoza'

њужљугиеншснанихагизевнсиистеа ZEC RUZA

Komisionarstvo. pretstavlja najomrznutiji pravni institut u {rgovini. Ono se obično: javlja tamo gde treba da nadoknadi otsustvo mua{erijalnih i stručnih sposobnosti trgovaca da se samostalno pojave na inostranim pijacama. Čim se pojavi koja nova izvozna grana javljaju se odmah i komisionari. Oni stavljaju u vezu komitenta sa stranim pijacama prodajući njegovu robu za svoj račun, a po ceni i pod uslovima, koje ovaj nikada ne može da kontroliše. Na taj način kom'sionar je uvek u monopolskom položaju prema komitentu, koga može u svakoj prilici da ”zigra. Zbog toga čim bi pojedine grane izvozne frgovine ojačavale, prva. akcija išla je u pravcu oslobođavanja od Коmisionara. Danas, međutim, izgieda da je komisinarstvo dobilo hovu funkciju, — pretvorilo se.,u trgovinsko-politički instrumepat. U cilju ogran čavanja uvoza, države uvoznice povećale su carine, uvele devizna ograničenja, kontingent> itd. Sada izgleda da im |e sve to nedovoljno. U nemogućnosti, pak, da tim putem nastave i dalje one su uzele i komisionarstvo u službu svoje trgovinske politike dajući mu monopol uvoza. To je najstrašnija protekcion'stička mera koju smo do danas poznali u istoriji frgovinske politike. Mi gmatramo da bi sa strane ovih zemalja · bilo mnogo poštenije, ako već nemaju interesa za našim izVOzom, da ga opferete još većim carinama pa eveniualno i zabrane. G. Đorđević je u pravu kada veli da se ovakva situacija ne sme toler:rati. Naša trgovinska politika stoji pred zadatkom da naš izvoz oslobodi komisionerstva kao trgovinsko-političkog instrumenta.

На другом месту говоримо о нападима американских банака на практичне мере американске владе у погледу валутне политике и осигурања банкарских депозита. Али њихови напади уперени су и против теориских гледишта претседника Рузвелта, у првом реду, да је узрок кризе сувишна штедња и инвестиције м да се из ње може изићи једноставним повећањем куповне снаге. На земаљском конгресу банкара је ово гледиште врло оштро критиковано; најоштрије од директора Чез Нешенел бенк Вајтна, који се у својим излагањима позивао на погледе Бен-

жамена Андерсона познатог економског стручњака горње банке.

Теориски спор око штедње у Америци

Владино схватање о штедњи, каже он, тако је противно свим досадашњим назорима о томе, да мора да је по среди или један нарочити парадокс или једна грешка. До 1933 банкари нису морали да воде рачуна о владиним схватањима, али се то променило од доласка Рузвелта на власт,

· јер су од тада владини назори пресудни за читав привредни

живот земље. Владино схватање састоји се у следећем: Де-