Народно благостање

11. јануар 1936,

su bili jedan od glavnih izvora fihahsiranja visoke konjunkture. Kratkoročni krediti iznosili su 1929 oko 60% svih sretstava; neposrednih investicija. (investments) bilo |e svega 20%. Za vreme krize kratkoročni krediti su se smanjili, a investicije se povećale, tako da je njihov udeo 1934 iznosio po 40%. Od 1933 do danas primećuje se, dakle, jako opadanje pravih #1govinskih i industrijskih kredita; oni su opali sa 28,98% u 1923 na 22,4% u 1929 ı 13,8% u 1934.

Za ovu promenu Udruženje njujorfških banaka navodi dva uzroka. Kratkoročni krediti su se smanjili, jer je tražnja oslabila. Usled tehničkog napretka ubrzao se obrt robe, a time i obrt kapitala. Zbog toga ie potreba za obrtnim kapitalom postala manja. Osim toga, to |e imalo za posledicu i smanjenje zavisnosti od banaka, |er su naročito velika preduzeća mogla da dolaze do dugoročnih sretstava preko efekata ili su uspevala da stvore dovoljne vlastite rezerve za rad. Prelaz sa kratkoročnih kredita na investicije naročito je olakšan i ubrzan sve maniom potrebom za likvidnošću, koja je nastala pod uticajem Federalnog rezervnog sistema. Ali što je više rasla likvidnost novca i što je veći broj preduzeća likvidirao, sve više su rasli dugoročni ulozi, a banke su na njih povećavale kamatnu stopu. Tako je udeo dugoročnih uloga porastao sa 47% u 1923 na 58%. u 1934.

Međutim, na ove promene koje su od mnogih trgovinskih banaka stvorile investiciona preduzeća (Investment Trusts), dosadašnje reforme bankarstva nisu jako uticale. Federalni rezervni sistem je ojačan, a izvesni važni bankarski poslovi obezbeđeni su od zloupotreba; tu je od naročitog značaja odvajanje depozitnog posla od emisionog. Ali drugih mera bezbednosti u pogledu likvidnosti, solidnosti i rentabilnosti banaka do sada ј06 пета, iako su baš usled nove strukture bankarstva nastale mnoge nejasne i nezdrave pojave.

Za buduću pravu reformu Udruženje predviđa sledeće mere. Kao što su investicione banke odeljene od depozitnih, tako treba i trgovačke banke odvojiti od štedionica; to treba sprovesti čak iako bi moralo nestati čitavog niza dosadašnjih trgovačkih banaka. I u samim bankama treba najstrožije odvoliti upravljanje štednim ulozima od onoga kratkoročnim depozitima. Njih treba i prema spolja razdvojiti izdavanjem bankovnih obveznica sa tačno odredivim rokom dospeća; time bi se tek omogućilo zdravo sprovođenje ograničenja kamatne stope koje je već uvedeno. Najzad, treba uvesti i kontrolu kvaliteta investicija, koja postaje sve važnija što više rastu investicioni poslovi.

Ako zaista dođe do ove reforme, u S. A. D. potpuno će nestati mešovitog tipa banke. Mesto njih bio bi strogo odvojen sistem štedionica, koje skupljaju novac i kreditnih zavoda, koji ga raspodeljuju. Kod ovih poslednjih razlikovali bi se naročito tipovi za kratkoročni i dugoročni kredit, zatim za poljoprivredu i ostale privredne grane.

Занимљива је разлика која постоји између развоја незапослености у Немачкој и Енглеској. На другом месту (у бр. ! од 3 јануара) изнели смо како се у Немачкој стигло на мртву тачку где престаје могућност даљег смањивања незапослености досадашњим средствима „битке рада“. Међутим, док су Немци успели да од 1932 до 1935 смање незапосленост са 5,58 мил. на 2,12, у Енглеској она се смањила са 2,37 мил. на 1,72 мил. Разлика у успеху долази отуда што се је у ·" Немачкој требало одстранити коњунктурну незапосленост, док је Енглеска скоро већ достигла границу коњунктурно могућих побољшања. Према томе, у обе земље је 1935

Промене у распореду броја незапослених у Енглеској | НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 25

скоро достигнут нормални степен незапослености, који је у годинама високе коњунктуре 1927/28 у Немачкој био између 8 и 9%, а у Енглеској између 7 и 8% капацитета запослења. У Немачкој се незапосленост смањила са 43,7% на 11,4%, а у Енглеској у исто време са 17,6% на 13,2%. Енглеској је обезбеђено тржиште у границама Британске империје, а депресијација фунте повећала јој је могућности продирања на инострана тржишта; она зато није ни доживела претерано велику незапосленост, али је зато сада и смањење ове релативно мало.

Ова стабилност у Енглеској је одавно већ створила мишљење да постоји стална незапосленост ! до 1,5 мил. радника. Стога је разумљиво, што се у Енглеској никада није говорило о коњунктурним мерама за сузбијање незапослености, као у Немачкој; у њој је у првом реду било питање структурелне незапослености и њеног отстрањивања, које је у Немачкој тек сада постало актуелно.

Главно побољшање треба, дакле, очекивати од пребацивања незапослених на друге привредне гране, Зато енглеску статистику не занима толико укупни број запослених радника колико развој запослености у појединим привредним гранама. Почевши од 1923, када су структурелне промене, проузроковане ратом, постале јасније, у Енглеској разликују се две групе привредних грана. У прву спадају оне, које постају све слабије и у којима је број запослених опао са 4,1 мил. на 3,1 мил., тј. за више од 1 мил, или 36,2%. Другу групу чине експанзивне гране код којих постоји пораст са 5,8 на 7,9 мил., тј. за 2,1 мил. или 40%.

Највећи назадак у првој групи показују рудници угља код којих је запосленост (1923—100) пала на 543 у 1935; само у тој грани остало је без посла 530 хиљ. радника. Код осталих грана из прве групе индекс упослености у 1935 (1923—100) и смањени број упослених изгледа овако: бродоградња (61,5 одн, 55 хиљ.), железнице (73,8 одн. 55 хиљ.) и пре свега индустрија памука и вуне (78,3 одн. 150 хиљ.). Код друге групе највећи пораст показује електроиндустрија; запосленост је порасла на 200, одн. за 67 хиљ. радника. Затим долазе: трамваји и аутобуси (176,3 одн. 78 хиљ.), гостионице и хотели (162,9 одн. 144 хиљ.) и пре свега оне гране које су од великог значаја, мада им је пораст само просечан: грађевинарство (141 одн. 248 хиљ.) и трговина (155 одн. 639 хиљ.).

Нарочито је важно то што број пораста незапослености не потиче само из прве групе, као што би се то могло на први поглед закључити. Известан број незапослених потиче такође и из друге групе привредних грана. Већ дуже времена постоји процес прелажења радништва из једне групе у другу; према процени „Економиста“ успело је половини оних, који су изгубили посао у првој групи, да се запосле у експанзивним гранама. То се најбоље може видети код рудника угља; 250 хиљ. рудара прешло је на друге привредне гране, обавезне на осигурање, а од тога броја 50% у грађевинску индустрију.

Да ли ће то пребацивање потпуно успети, још је неизвесно. Свакако је од значаја да је назадовање у појединим гранама већ достигло најнижу тачку. У раздобљу 1932—1935 обе су се групе доста равномерно опоравиле. Експанзивне гране запосљују 10,8% више људи, а оне прве групе 8,7%. Чак се и у индустрији угља стање мало побољшало; само у индустрији памука је ниво запослености опет мањи, иако је 1933 и ту било знатног пораста.

Укупно је у енглеској привреди у јулу 1935 било запослено 11,05 мил. радника тј. 1 мил. или 11,7% више него 1923. Хоће ли се овај пораст и даље наставити зависиће у многоме од дејства санкција на енглеску привреду.