Народно благостање
13. јануар 1934.
В. Бајкић
НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ
Страна 35
ТРГОВИНСКО- ПОЛИТИЧКА ДЕБАТА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
— Методе и средства. вођења преговора —
(Свршетак)
МГ Могу“ли приватници бити чланови делегације»
У нашој се јавности већ више година периодично покреће питање, да ли у састав тих делегација треба да уђу и приватници. Под овим се обично разумеју претставници појединих привредних корпорација. Не може се порећи да су наше привредне корпорације ангажовале за чиновнике и лица, која би била врло добра у својству државних чиновника у привредним ресорима. Међу комор-
ском бирокрацијом има врло добрих економиста,
који би могли да фигурирају као чланови делегације. Колико се сећамо, једно време је то и практиковано; па је од једном пресечено.
Ми се не можемо сложити с тим да интересенти улазе у састав делегације. Пре свега из чисто формалних разлога. Преговарање трговинског уговора је акт државне власти, а он се обавља преко заклетих државних катна мисија, везана испуњена великим државним тајнама, тако, да се морају тражити формалне каутеле од чланова делегације. Кадгод је могућно добро је да државни чиновник обавља тај посао. Истина, држава се служи за извесне ствари ад ћос и приватним лицима, али је ова функција и сувише деликатна, да би се од те могућности учинила либерална употреба. То је формални разлог, на који ми не стављамо тежиште, јер најзад све зависи од човека; може много савеснији да буде приватник него државни чиновник. Много је важнији економско-политички разлог. има за дужност да заступа интересе лица, која су у њезином саставу. Другим речима, секретар индустријске коморе има да брани индустрију, а занатске занате итд. Економска, га специјално трговинска политика, је координација разних противположених интереса. Присуство појединих група интересената — нарочито ако су врло способни — може да поремети рад делегације.
"Нека је допуштено да на једном примеру покажемо, колика је то опасност.
1903 године истицао је трговински уговор између Србије и Аустро-угарске. Међу аустро-угарским аграрцима појавио се покрет за онемогућење увоза живе стоке из Србије, (у крајњем случају да се допусти увоз свежег меса). За нашу земљу је то било од врло велике важности. Ми смо с обзиром па непосредну близину пештанског тржишта и врло добар саобраћај између обеју земаља, обављали извоз живе стоке са врло много успеха. Из-
возна трговина стоком била је децентралисана и-
врло велики број лица налазио је хлеба у том послу. Извоз свежега меса чини да се губи врло много на отпацима (који се много боље уновчавају у Пешти него у Београду), омогућава много дубљу
транспорта месо почне да се квари.
чиновника. То је једна дели-' са највећом дискрецијом и.
Претставник једне привредне корпорације
ветеринарску контролу и што је најглавније, носи врло велики ризик у себи, да у случају споријег Цело јавно мишљење у земљи је устало против тог захтева аустроугарских аграраца. Али не и београдска кланица, која је подигнута с циљем, да коље стоку за извоз и која следствено при извозу живе стоке гомила губитке из године у годину. Сасвим је човечански, да је директор београдске кланице миловао захтев аустро-угарских аграраца. Он се је нашао једнога дана у саставу делегције за закључење трговинског уговора с Аустро-угарском. На крају је победила теза аустро-угарских аграраца, уз озбиљно потпомагање од стране директора кланице као члана делегације (који је пак имао за себе врло повољну коњунктуру у личним односима у партиско-политичкој констелацији). Писац ових редака неће никада заборавити недогледну дискусију између чланова делегације, који су били за извоз живе стоке, и директора кланице и његовог пашенога, једног од шефова делегације, који су били за предлог аустро-угарских аграраца.
УП Ко је одређивао правац наше трговинске политике.
Пре него што пређемо на само питање о неспособности делегације потребно је да укажемо на друго једно искуство са том перманентном комисијом за закључење трговинских уговора. Не може се порећи, да је за време парламентарног режима воћство те перманентне комисије имало трговинско-политичку диктатуру. Ранијих година оно
"је имало обичај да у дневној-и повременој штампи
третира поједина трговинско-политичка питања. То је. било у доба кад су им хонорари за те чланке још импоновали. За то им се не само не може ништа замерити, већ им се мора дати признање. Из тог времена знамо да се чланови делегације не слажу увек у основним трговинско-политичким проблемима. Ко прочита „Трговински Гласник“ из првих година после рата, тај ће наћи веома оштру дискусију између чланова комисије о важним питањима наше будуће трговинске политике. Што су били комуникативнији чланови перманентне комисије, одговорни фактори су били све ћутљивији о тим питањима. То истина не значи да су чланови комисије могли наметати свога гледишта. Лепо је кад члан комисије има своја гледишта на основне проблеме ма се оно не слагало са службеним. Зато се одговорна влада неће поплашити, ни устукнути пред гледиштем појединих чланова — ако има своје гледиште. Ми у осталом имамо у историји наших трговинских уговора примера зато. Један од најбољих наших трговинских уговора је онај с Италијом од 1924 године, који је немилосрдно критикован у новинама од стране једног